Ruska invazija na Ukrajinu

evo ti dijela tog rada

Jedan  od  najvažnijih  načina  smanjenja  opasnosti  od  proliferacije  nuklearnog  oružja svakako  je  smanjivanje  njegove  količine.  Ovdje  se  kao  glavni  akteri  podrazumijevaju Sjedinjene  Američke  Države  i  Rusija,  a  obzirom  na  to  da  upravo oni posjeduju  većinu svjetskih zaliha nuklearnog oružja. Još  1972.  godine  donesen  je  prvi  u  nizu  sporazuma  između  Sovjetskog  Saveza  i Sjedinjenih  Američkih  Država  o  ograničavanju  strateškog  naoružanja  –  SALT  I  (Stra38Alenko Vrđuka:  Sigurnost formacijskog nuklearnog oružja tegic  Arms  Limitation  Talks/Pregovori  o  ograničavanju  strateškog  naoružanja).  Tada su  motivi  za  smanjenje  količine  nuklearnog  oružja  bili  sasvim  drugačiji  od  današnjih, ali  se  rezultat  tadašnje  nuklearne  politike  pozitivno  odražava  na  sadašnju  sigurnosnu situaciju.  Povod  smanjenja  bile  su  goleme  količine  i  sve  veća  ukupna  snaga  nuklearnog  oružja  koje  se  u  međuvremenu  nagomilalo.  Postalo  je  jasno  da  daljnja  utrka  u naoružavanju  može  taj  proces  samo  nastaviti,  uza  sve  veće  troškove.  Nakon  dužih pregovora  odlučeno  je  da  se  prekine  gradnja  silosa  za  interkontinentalne  balističke  rakete.  Godine  1974.  sporazumu  je  dodan  i  protokol  koji  se  odnosio  na  rakete smještene na podmornicama, a čiji je broj također ograničen (Ilijaš, 2000.). SALT  I  se  u  kasnijim  godinama  pokazao  nedovoljnim  da  značajnije  ograniči  naoružavanje  nuklearnim  oružjem,  budući  da  su  nova  tehnološka  rješenja  zaobilazila njegove  odredbe.  U  upotrebu  se  uvodi  sve  veći  broj  pokretnih  lansera  za  interkontinentalne  rakete,  a  također  i  rakete  s  više  bojevih  glava,  tako  da  je  postalo  očito  da će  se  morati  sklopiti  drugačiji  sporazum  ukoliko  se  zaista  žele  ograničiti  mogućnosti nuklearnog  oružja.  Nakon  pregovora  koji  su  počeli  1972.  godine,  na  samom  kraju sedamdesetih  godina,  1979.  godine,  uslijedio  je  sporazum  SALT  II,  kao  izravni  nastavak  sporazuma  SALT  I.  Njime  se  pokušalo  na  učinkovitiji  način  staviti  nuklearno oružje  pod  nadzor  ograničavanjem  broja  bojevih  glava,  a  također  i  postavljanjem ograničenja  na  krstareće  rakete  koje  su  u  međuvremenu  doživjele  izrazit  razvoj.  Dok je  Sovjetski  Savez  bio  bezuvjetno  spreman  prihvatiti  SALT-II,  u  Americi  je  situacija bila  drugačija.  Novi  sporazum  smatrali  su  nepovoljnim  jer  priznaje  njihove  slabije pozicije  i  jer  ne  vodi  računa  o  sovjetskom  tehnološkom  razvoju.  S  obzirom  na  to  da je  uslijedilo  pogoršanje  američko-sovjetskih  odnosa  (zbog  agresije  Sovjetskog  Saveza na Afganistan 1979. godine), američki Senat odbio je ratificirati SALT II. U  međuvremenu  su  Sjedinjene  Američke  Države  i  Sovjetski  Savez  postigli  Sporazum  o  nuklearnim  snagama  srednjeg  dometa  (Intermediate-range  Nuclear  Forces Treaty  –  INF).  Sporazum  je  potpisan  1987.  godine,  a  stupio  je  na  snagu  1.  srpnja sljedeće  godine.  Njime  su se zemlje potpisnice  obvezale na uklanjanje svih  nuklearnih balističkih  i  krstarećih  raketa  koje  se  lansiraju  sa  zemlje,  a  imaju  domet  između  500 i 5500 kilometara (Ragnhild, 1999.). Tijekom  osamdesetih  i  ranih  devedesetih  godina  20.  stoljeća  nastavljen  je  proces razoružanja  koji  je  nazvan  START  (Strategic  Arms  Reduction  Talks)  I.  Za  razliku  od dotadašnjih  sporazuma  koji  su  imali  za  cilj  suzbiti  širenje  postojećih  arsenala,  ovaj Sporazum  je  predviđao  smanjenje  broja  nuklearnog  naoružanja  te  njegovo  povlačenje  s  područja  drugih  članica  nekadašnjeg  Sovjetskog  Saveza  na  čijem  području  je nuklearno  oružje  bilo  razmješteno.4  Nakon  dužih  pregovora  Sporazum  je  potpisan u  Moskvi  31.  srpnja  1991.  godine,  s  tim  da  ga  je  Rusija  ratificirala  u  studenome sljedeće  godine  (Kile,  1997.).  Implementacija  drugog  dijela  Sporazuma,  odnosno dovođenje  ruskog  nuklearnog  arsenala  u  granice  od  7600  nuklearnih  bojevih  glava, dovršena je u prosincu 2001. godine. 4   Povlačenje  oružja  s  područja  drugih  članica  nekadašnjeg  Sovjetskog  Saveza  (Bjelorusija, Kazahstan  i  Ukrajina)  uređeno  je  Lisabonskim  protokolom  čime  su  one  preuzele  obavezu da će u roku od sedam godina ukloniti sve nuklearne bojeve glave  sa svog teritorija. 39Polemos 14 (2011.) 1: 33-52, ISSN 1331-5595 Paralelno  s  pregovorima  oko  Sporazuma  START  I  tekli  su  i  sporazumi  za  daljnje smanjenje  nuklearnog  oružja  (START  II  i  START  III),  ali  oni  nikada  nisu  zaživjeli.  Međutim,  u  svibnju  2002.  godine  Rusija  i  Sjedinjene  Države  potpisale  su  Sporazum  o strateškoj  ofenzivnoj  redukciji  (Strategic  Offensive  Reductions  Treaty  -  SORT)  (Kile, 2003.).  Taj  je  potez  vrlo  bitan  za  proces  redukcije  strateškog  naoružanja  koji  se našao  u  slijepoj  ulici  nakon  neuspjeha  u  procesu  implementacije  sporazuma  START II.  Za  razliku  od  raznih  sporazuma  koji  su  se  pojavili  u  vrijeme  Hladnog  rata,  a  koji su  bili  vrlo  oprezni  u  definiranju  limita  za  strateško  nuklearno  oružje,  Sporazum  o strateškoj  ofenzivnoj  redukciji  daje  i  jednoj  i  drugoj  strani  bezuvjetnu  fleksibilnost u  određivanju  opsega  paralelne,  unilateralne  redukcije.  U  isto  vrijeme  SORT,  koji  je samo  dio  šireg  paketa  bilateralnih  sporazuma,  potiče  bazične  promjene  u  prirodi procesa  kontrole  naoružanja.  Spomenuti  paket  ne  obuhvaća  samo  komponentu koja  se  odnosi  na  smanjenje  strateškog  naoružanja,  već  se  širi  i  na  političke  konzultacije  i  koordinacije,  posebice  na  one  koje  se  odnose  na  borbu  protiv  terorizma i  sprečavanje  proliferacije  oružja  za  masovno  uništenje,  ali  i  na  razvoj  ekonomske  i znanstvene suradnje. U  travnju  2010.  godine  Sjedinjene  Američke  Države  i  Rusija  potpisale  su  novi sporazum  s  ciljem  nastavka  suradnje  u  procesu  smanjenja  broja  nuklearnog  oružja. Sporazum,  nazvan  Novi  START,  usmjeren  je  na  daljnju  redukciju  operativnih  dalekometnih  nuklearnih  snaga.  Obje  države  potpisnice  se  njime  obavezuju  na  limitiranje navedenih  snaga  na  svega  1550  bojevih  glava  (Shear,  2010.).  Ovaj  Sporazum  ujedno  predstavlja  moralnu  legitimaciju  najvećih  nuklearnih  sila  u  postupku  suzbijanja nuklearnih ambicija Irana i Sjeverne Koreje. Paralelno  s  procesom  nuklearnog  razoružavanja  provodi  se  proces  podizanja razine  sigurnosti  postojećeg  nuklearnog  oružja.  Rusija  se  najčešće  pojavljuje  kao proliferacijski  rizična  zemlja  po  pitanju  nuklearnog  oružja.  Mogućnost  krađe  ili  neovlaštenog  korištenja  ruskog  nuklearnog  oružja  postala  je  početkom  1990-ih  godina vrlo ozbiljan problem. Problem je prelazio nacionalne granice  pa je ubrzo poduzet cijeli  niz  mjera  na  međunarodnoj  razini  kojima  se  pomagalo  Rusiji  u  podizanju sigurnosti  njezinog  nuklearnog  arsenala,  a  koje  su  već  spomenute  u  prethodnom poglavlju. INTERES TERORISTA ZA UPOTREBU NUKLEARNOG ORUŽJA Sredinom  1970-ih  godina  počeo  se  pojavljivati  strah  od  nuklearnog  terorizma  te  su Odjel  za  energiju  Sjedinjenih  Američkih  Država  i  laboratoriji  “Sandia”  zatražili  od korporacije  RAND  da  analizira  motive  i  mogućnosti  upotrebe  nuklearnog  oružja  na teritoriju  Sjedinjenih  Država.  Kao  mogući  počinitelji  definirani  su  teroristi,  ekonomski motivirani kriminalci, poremećeni pojedinci i drugi (Lesser et al., 1999.). Psihički  poremećene  osobe  bile  su  uključene  u  veliki  broj  akata  koji  su  završili masovnim  stradavanjima.  Analizirajući  samu  namjeru,  takve  osobe  bile  bi  spremne upotrijebiti  nuklearno  oružje,  međutim  njihova  mogućnost  da  nabave  nuklearno 40Alenko Vrđuka:  Sigurnost formacijskog nuklearnog oružja oružje  ograničena  je  upravo  njihovim  psihičkim  stanjem.  Naime,  provedba  čina  nuklearnog  terorizma  ne  zahtijeva  samo  organizacijske  sposobnosti,  već  i  sposobnost rada  u  malim  timovima,  a  na  takvo  što  osobe  s  teškim  psihičkim  poremećajima  nisu sposobne (Post,  1987.).  Imajući  u  vidu  navedeno,  te  uzimanjem  u  obzir  da nuklearni terorizam  pretpostavlja  vrlo  složene  pripremne  mjere  koje  zahtijevaju  kolektivni  rad više  osoba,  u samom startu se može isključiti djelovanje  pojedinaca  te  naglasak  treba staviti  na  terorističke  grupe  i  to  isključivo  one  koje  imaju  kapacitete  za  provedbu zahtijevanih  priprema.  Ovdje  treba  naglasiti  da  je  vjerojatnost  pojave  određene države  kao  sponzora  nuklearnog  terorizma  vrlo  mala  jer  se  može  provesti  analiza produkata nuklearne eksplozije  te  utvrditi  podrijetlo  nuklearnog  materijala,  odnosno identificiranja sponzora nuklearnih terorista i provesti odmazdu (Levi, 2004).5 Oduvijek  se  podrazumijevalo  da  terorističke  grupe  žele  više  ljudi  kao  promatrače nego  kao  žrtve,  međutim,  taj  koncept  se  počeo  preispitivati.  Nakon  terorističkih napada  na  New  York,  Bali,  Madrid  i  London,  u  kojima  je  poginulo  gotovo  3500 ljudi,  postaje  jasno  kako  je  u  očima  terorista  ljudski  život  izgubio  na  vrijednosti,  te se  postavlja  pitanje  hoće  li  posegnuti  za  upotrebom  oružja  za  masovno  uništenje  i nuklearnog oružja kao njegove podvrste. Religija  se  pokazala  kao  vrlo  važan  čimbenik.  Naime,  terorističke  grupe  koje  su religijski  orijentirane  prepoznaju  svoju  borbu  kao  bitku  “dobra  protiv  zla”.  S  takvim stavom,  jasno  je  da  terorističke  grupe  ne  žele  ostvariti  čisti  “politički”  cilj,  već  su  više usmjerene  religijskom  i  duhovnom  cilju.  U  tom  slučaju  ne  pridaje  se  tolika  pažnja mišljenju  javnosti,  kao  što  je  to  slučaj  kod  sekularno  orijentiranog  terorizma,  već prvenstveno  postizanju  “višeg”  cilja.  Postoje  određene  indikacije  da  se  terorizam  s religijskom  pozadinom  odvija  u  skladu  s  Hungtintonovom  tezom  da  će  sukob  civilizacija  izazvati  daleko  veće  nasilje  (Lutz  i  Lutz,  2004.).  Svega  nekoliko  terorističkih grupa  pokazalo  je  volju  i  sposobnost  da  izazove  masovne  žrtve  i  razaranja,  a  najznačajnija među njima ja Al-Kaida. Dobro je poznato da je Osama bin Laden neko vrijeme nastojao pribaviti sredstva za  masovno uništavanje (atomsko, biološko  i  kemijsko  oružje),  kako  bi  ih  upotrijebio protiv  američkih  interesa.  Davno  je  rekao  da  ga  ne  zabrinjava  upotreba  nekonvencionalnog  oružja  javno  istaknuvši  da  je  „nabava  (atomskog,  biološkog  i  kemijskog) oružja  za  muslimane  vjerska  dužnost“  (Landau,  2001.).  Naime,  Osama  bin  Laden je  u  svibnju  2003.  godine  dobio  fatwu6  od  saudijskog  klerika,  šeik  Nasir  bin  Ha5   6   Ovakva  strategija  na  prvi  pogled  ne  izgleda  prihvatljivom  s  obzirom  na  to  da  se  bazira  na djelovanju  poslije  nuklearne  eksplozije.  Međutim,  tijekom  Hladnog  rata,  američko  odvraćanje  se  baziralo  na  mogućnosti  odmazde  nakon  nuklearnog  napada  te  je  na  taj  način  neprijatelj  bio  obeshrabren  mogućnošću  da  prvi  napadne.  Tako  se  i  u  ovom  slučaju,  odvraćanje nuklearnog  terorizma  prijetnjom  odmazdom  prema  mogućim  sponzorima  takvo  sredstvo umjesto  represivnim  čini  preventivnim,  a  upravo  analiza  produkata  nuklearne  eksplozije pruža  mogućnost  utvrđivanja  podrijetla  nuklearnog  materijala,  odnosno  identificiranja sponzora nuklearnih terorista. Pravni  proglas  u islamu dan od strane pravnog specijalista u određenom pravnom području. Uobičajeno  je  da  se  fatwa  dobiva  na  traženje  pojedinca  ili  suca  kada  se  rješava  slučaj  u kojem je nejasno tumačenje islamskih propisa. 41Polemos 14 (2011.) 1: 33-52, ISSN 1331-5595 mid  al-Fahd,  čime  mu  je  s  religijske  strane  odobrena  upotreba  oružja  za  masovno uništenje  (Allison,  2004.).  Prije  toga  službeni  glasnogovornik  Osame  bin  Ladena, Suleiman  Abu  Gheith,  dao  je  sljedeću  zastrašujuću  izjavu:  “Mi  imamo  pravo  ubiti četiri  milijuna  Amerikanaca  –  od  toga  dva  milijuna  djece,  poslati  u  izgnanstvo  dva puta  toliko  te  raniti  i  osakatiti  stotine  tisuća  ljudi”.  Brojka  koja  se  spominje  jednaka je  broju  ubijenih,  protjeranih,  ranjavanih  i  osakaćenih  muslimana  u  Palestini  tijekom  posljednjih  pedeset  godina  i  Iraku  od  kada  su  ga  SAD  napale  (Allison,  2004.). Dakle  Al-Kaida  si  uzima  pravo  osvetiti  stradavanja  muslimana,  a  s  religijske  strane odobrena  joj  je  upotreba  svih  sredstava  da  se  to  i  postigne.  S  obzirom  na  to  da je  cilj  koji  si  je  Al-Kaida  zadala  teško  ostvariv  upotrebom  konvencionalnog  oružja, opravdana  je  upotreba  svih  sredstava  pa  i  nekonvencionalnih  poput  kemijskog, biološkog,  nuklearnog  ili  radiološkog  oružja.  Međutim,  Al-Kaida  uglavnom  nema potporu  muslimanskog  svijeta  u  odabiru  metoda  za  ostvarenje  svojih  ciljeva  te  napada  na  civile  u  Sjedinjenim  Američkim  Državama  (Kull  et  al.,  2009).  Uz  očekivanje da  će  se  takav  trend  nastaviti  i  da  Al-Kaida  nikada  neće  prerasti  u  politički  pokret, kao  što  je  to  učinio  Hezbolah,  vrlo  je  vjerojatno  da  će  doći  do  njene  dezintegracije  i marginalizacije. U prilog tome ide i donošenje  takozvanog “Kodeksa džihada” koji brani  ubijanje  žena,  djece,  staraca,  svećenika,  poslanika,  trgovaca  i  sl.  (Dauenhauer, 2009.).  Prema  Kodeksu  zabranjena  je  izdaja,  a  od  vitalnog  je  interesa  poštivanje danih  obećanja  i  pravilan  odnos  prema  ratnim  zarobljenicima.  Takva  razmišljanja  su u  suprotnosti  s  načinom  ratovanja  Al-Kaide,  a  s  obzirom  na  to  da  je  Kodeks  dobio podršku  brojnih  poštovanih  vjerskih  čelnika  na  Bliskom  istoku,  vjerojatno  će  imati utjecaj i na daljnje djelovanje Al-Kaide. Teroristička  grupa  Aum  Shinrikyo  (“Najviša  istina”)  svojim  nam  idejama  i  ciljevima  ukazuje  na  postojanje  još  jednog  motiva  za  izazivanje  masovnih  žrtava.  Aum Shinrikyo  je  osnovao  Shoko  Asahara  1987.  godine.  Sljedbenici  pokreta  vjerovali  su da  će  kraj  svijeta  doći  sa  završetkom  dvadesetog  stoljeća  te  da  će  samo  milosrdna, božanska rasa preživjeti.  Asahara  je  vidio  sebe  kao  religioznog  vođu  koji  je  bio  poslan da  spasi  svijet  i  koji  je  znao  najvišu  istinu  koja  je  neophodna  da  se  to  i  postigne.  On je  imao sljedbenike  iz  redova  visokoobrazovanih  profesionalaca  s  područja  medicine, informatike,  strojarstva  i  drugih  znanosti.  Procjenjuje  se  da  je  skupina  na  vrhuncu moći  posjedovala  financijska  sredstava  u  iznosu  od  1,5  milijarde  američkih  dolara (Olson,  1999.).  S  takvom  financijskom  podlogom značajno se investiralo  u  naprednu tehnologiju  i  suvremene  laboratorije.  Ashara  i  njegovi  bliski  suradnici  planirali  su obranu  od  predstojećeg  kraja  svijeta  kreirajući  arsenal  oružja  koji  bi  im  omogućio da  prežive  i  postanu  najmoćnija  grupa  na  postapokaliptičnom  svijetu.  Nakon  neuspjelih  kandidatura  za  parlamentarne  izbore  vodstvo  sekte  se  radikaliziralo.  Postoje podaci  prema kojima je Ashara želio  razviti  i  potpuni  nuklearni  projekt  konstruiranja nuklearne  bombe. Nakon što je uvidio da bi taj proces bio previše tehnički zahtjevan, odlučio  je  nabaviti  gotovu  napravu  iz  zemalja  nekadašnjeg  Sovjetskog  Saveza.  U konačnici,  kada  nije  uspio  niti  konstruirati  niti  nabaviti  nuklearnu  bombu,  Ashara  je odlučio  raspršiti  uranij  u  centru  Tokija  (Clinehens,  2000.).  Srećom,  niti  ta  ideja  nije ostvarena.  Zbog  neuspjeha  s  nuklearnim  i  radološkim  oružjem  Aum  Shinrikyo  se usmjerio  na  nabavu  i  upotrebu  biološkog  i  kemijskog  oružja.  Nakon  puštanja  plina 42Alenko Vrđuka:  Sigurnost formacijskog nuklearnog oružja sarina  u  japanskoj  podzemnoj  željeznici,  u  Tokiju  20.  svibnja  1995.  godine,  gotovo tisuću  ljudi  bilo  je  hospitalizirano  zbog  posljedica  napada,  a  u  konačnici  je  preminulo 12 osoba (Olson, 1999.). Neposredno nakon napada 200 ključnih osoba organizacije je  uhićeno,  a  najbrojniji  ruski  ogranak  je  prestao  postojati  nakon  pravnih  poteza vlade  i  zamrzavanja  financijskih  sredstava.  Grupa  Aum  Shinrikyo  bankrotirala  je 1996. godine, međutim nastavila je djelovati  u  Japanu pod zaštitom religijskih  prava. Nakon  restrukturiranja,  grupa  je  2000.  godine  promijenila  ime  u  “Aleph”,  odrekla se radikalnih doktrinarnih smjernica i ispričala se žrtvama terorističkih napada. Za  teroriste  se  uspjeh  u  postizanju  cilja  često  mjeri  u  količini  privučene  pažnje medija,  odnosno  javnosti.  U  tom  smislu,  malo  se  vodi  računa  o  tome  je  li  postignut dobar  ili  loš  publicitet.  Zadovoljstvo  predstavlja  sama  činjenica  da  je  teroristički  akt zapažen  (Hoffman,  2006.).  Sve  dok  teroristi  čine  nasilje,  masovni  će  se  mediji  boriti za  izvještavanje  kako  bi  zadovoljili  želju  svoje  publike  za  dramatičnim  pričama,  za kojima  neizbježno  postoji  velika  znatiželja  javnosti  i  u  pogledu  terorista  i  u  pogledu njihovih  žrtava.  Razvojem  tehnologije  masovnih  medija  svijet  je  postao  globalna pozornica  koja  se  može  promatrati  iz  svakog  doma.  Ljudi  su  se  navikli  da  svakodnevno  budu  informirani  o  novim  stradavanjima,  novim  žrtvama  i  novim  terorističkim napadima.  Porastao  je  prag  tolerancije  na  takva  događanja  i  dobivamo  efekt  koji  se pojavljuje  u  sportskim  natjecanjima.  Naime,  kada  natjecatelj  u  određenoj  sportskoj disciplini  postavi  novi  rekord,  tada  svi  rezultati  koji  su  manji  od  najboljeg  više  nisu toliko  interesantni.  Taj  efekt  se  razvija  i  u  percipiranju  terorizma.  S  obzirom  na  to  da tradicionalne  metode  prestaju  biti  psihološki  efikasne,  teroristi  bi  mogli  odlučiti  da promjene  metodu,  odnosno  sredstva  izvršenja  djela,  te  da  upotrijebe  oružje  koje  će privući  pažnju  javnosti.  Takvo  sredstvo  se  može  prepoznati  u  kemijskom,  biološkom, nuklearnom ili  radiološkom oružju. Primjerice,  kada  je  odvjetnik  pitao  svog branjenika Timothya  McVeigha,  osuđenog  bombaša  koji  je  odgovoran  za  teroristički  napad  na federalnu  zgradu  u  Oklahoma  Cityu,  zar  nije  mogao  privući  pažnju  na  svoje  nezadovoljstvo  vladom  Sjedinjenih  Američkih  Država  bez  ubijanja  nedužnih  ljudi,  isti  je odgovorio:”Tada  to  ne  bi  bilo  zamijećeno.  Treba  postojati  određeni  broj  žrtava  da bismo  postigli  cilj”  (Lesser  et  al.,  1999.).  U  kontekstu  senzibiliziranja  javnosti  kao motiva,  međutim,  treba  voditi  računa  o  jednoj  promjeni  koja  se  dogodila  tijekom posljednjih  petnaestak  godina:  teroristi  više  ne  priznaju  automatski  odgovornost za  izvedeni  napad  (oni  su  to  nazivali  „preuzimanje  odgovrnosti“)  (Taylor  i  Horgan, 2003.). OPASNOST OD PROLIFERACIJE NUKLEARNOG ORUŽJA U RUKE TERORISTA Teroristi  mogu  doći  u  posjed  formacijskog  nuklearnog  oružja  ako  mu  ga  dobrovoljno  ustupi  određena  država  koja  ga  posjeduje,  ako  pomoć  u  njegovom  pribavljanju pruži  visoki  dužnosnik  takve  države  koji  ima  autorizirani  pristup  nuklearnom  oružju ili  osoba  koja  neposredno  osigurava  takvo  oružje.  Razlozi  za  takav  ustupak  mogu biti  ideološki,  ali  može  se  raditi  i  o  koristoljublju.  Teroristička  grupa  se  može  odlu43Polemos 14 (2011.) 1: 33-52, ISSN 1331-5595 čiti  i  za  nasilni  ulazak  u  skladište  te  uz  pomoć  ili  bez  pomoći  osobe  iz  osiguranja čuvanog  objekta  doći  u  posjed  nuklearnog  oružja.  Teroristi  također  mogu  doći  u posjed  takvog  oružja  tijekom  radikalnih  političkih  promjena  koje  uključuju  državni udar ili revoluciju. Pribavljanje  nuklearnog  oružja  od  države  koja  ga  je  voljna  ustupiti  terorističkoj grupi  značajno  pojednostavljuje  cijeli  proces,  posebice  u  dijelu  koji  se  odnosi  na svladavanje  mjera  sigurnosti  kojima  je  nuklearno  oružje  zaštićeno.  Financijski  izdaci i organizacijski  problemi  bili  bi  značajno  reducirani.  Operativno  oružje  može  biti ustupljeno  terorističkoj  grupi  da  bi  se  ono  upotrijebilo  protiv  zajedničkog  neprijatelja, kako  bi  predmetna  država  pokušala  prikriti  svoju  povezanost  s  napadom  i  moguću odmazdu.  Sljedeći  slučaj  privukao  je  pažnju  zbog  mogućeg  transfera  nuklearnog oružja  u  ruke  terorista.  U  travnju  2003.  godine  sjevernokorejski  službenik  rekao  je svom  američkom  kolegi  da  bi  Pyongyang  mogao  biti  spreman  poduzeti  konkretne  aktivnosti,  poput  testiranja  ili  ustupanja  nuklearnog  materijala  drugima,  ako Sjedinjene  Američke  Države  ne  potpišu  sporazum  o  nenapadanju  ili  ne  daju  druge ustupke  (Kessler,  2003.).  Iako  se  nigdje  nije  spominjala  prodaja  teroristima  ili  prodaja formacijskog  nuklearnog  oružja,  ovakve  izjave  su  uznemirujuće  kada  imamo  u  vidu prijašnje  veze  Sjeverne  Koreje  s  međunarodnim  terorizmom  i  prodajom  strateške robe,  posebice  balističkih  raketa,  najboljim  ponuđačima.  Za  Iran  se  također  vjeruje da  razvija  program  nuklearnog  naoružavanja  te  istodobno  podupire  međunarodni terorizam.  Međutim, ne postoje podaci koji ukazuju da je iranska vlada ustupila oružje za  masovno  uništenje  terorističkim  organizacijama.  Teško  je  identificirati  koja  bi  još država  mogla  biti  uključena  u  transfer  nuklearnog  oružja  terorističkoj  organizaciji, posebice  iz  razloga  što  bi  se  pronalaskom  formacijskog  nuklearnog  oružja  u  rukama terorista direktno kompromitirala jer bi se lako mogla utvrditi zemlja podrijetla. Visoki  dužnosnici  koji  imaju  pristup  državnom  nuklearnom  arsenalu  mogli  bi pružiti  pomoć  teroristima  u  pribavljanju  takvog  oružja  iz  financijskih  ili  ideoloških razloga.  Slučaj  koji  je  najbliži  takvom  scenariju  odnosi  se  na  pakistanskog  nuklearnog stručnjaka  dr.  A.  Q.  Khana  koji  je  priznao  da  je  u  razdoblju  između  1989.  i  2003. godine  ustupio  Iranu,  Libiji  i  Sjevernoj  Koreji  visoko  osjetljive  materijale  za  njihove programe  proizvodnje  nuklearnog  oružja.  Iako  je  u  svojoj  izjavi  naveo  da  je  sve napravio  bez  znanja  pakistanskog  predsjednika  Perveza  Mušarafa,  još  uvijek  je  taj podatak  upitan.  Treba  naglasiti  da  su  u  vrijeme  transfera,  sve  tri  uključene  zemlje bile  na  listi  zemalja  koje  sponzoriraju  terorizam.  Također  je  znakovito  što  su  tijekom devedesetih  godina  pakistanski  vojni  zapovjednici  (uključujući  Perveza  Mušarafa)  podržavali  talibansko  vodstvo  u  Afganistanu  koji  je  tada  bio  utočište  Al-Kaide.  Pojedini pakistanski  nuklearni  znanstvenici  su  također  imali  kontakte  s  istom  terorističkom organizacijom  i  vjerojatno  su  odavali  barem  osnovne  podatke  o  oružju  za  masovno uništenje.  Kasnija  Mušarafova  suradnja  sa  Sjedinjenim  Američkim  Državama  nije  u potpunosti  podržana  u  Pakistanu  pa  je  bio  meta  dva  pokušaja  atentata  u  prosincu 2003.  godine.  Navedeno  nam  ukazuje  da  u  Pakistanu  postoje  interesne  frakcije koje  će  i  nadalje  podržavati  radikalne  islamističke  grupe  te  koje  bi  mogle  odigrati značajnu  ulogu  u  eventualnom  pokušaju  terorista  da  dođu  u  posjed  pakistanskog nuklearnog oružja (Ferguson i Potter, 2004.). 44Alenko Vrđuka:  Sigurnost formacijskog nuklearnog oružja Pomoć  osobe  koja  se  nalazi  niže  u  lancu  zapovijedanja,  odnosno  osobe  koja  je neposredno  odgovorna  za  rukovanje  ili  skladištenje  nuklearnog  materijala  također može  biti  jedan  on  načina  na  koji  teroristi  mogu  doći  u  posjed  nuklearnog  oružja. Takve  osobe  mogu  pružiti  pomoć  teroristima  zbog  simpatiziranja  njihova  cilja,  iz financijskih  razloga  ili  zbog  prijetnje  njima  ili  njihovim  obiteljima.  Ovakav  način djelovanja  zahtijevao  bi  značajniji  napor  terorističke  grupe,  vjerojatno  u  suradnji s  kriminalnim  skupinama,  u  cilju  identificiranja  osobe  iz  sustava  koja  bi  im  mogla pomoći  u  ostvarivanju  cilja  te  njegova  pridobivanja  za  suradnju.  Teroristička  grupa bi  se  također  mogla  odlučiti  na  infiltriranje  svojih  članova  na  kritična  mjesta,  ali  takav  pristup  bi  zahtijevao  dugoročno  planiranje  i  još  opsežnije  pripremne  aktivnosti. Samo  izvršenje  bi  vjerojatno  uključivalo  sukob  s  lojalnim  stražarima  i  jedinicama osiguranja,  bijeg  s  otuđenim  oružjem  te  njegov  transport  na  sigurnu  lokaciju,  što dodatno  komplicira  postupanje.  Od  raspada  Sovjetskog  Saveza  postoji  bojazan  da bi  slabo  plaćeni  i  demoralizirani  stražari  koji  osiguravanju  ruski  nuklearni  arsenal mogli već biti na platnoj listi terorističkih skupina. Teroristička  organizacija  koja  planira  doći  u  posjed  nuklearnog  oružja  bez  pomoći iz  sustava  koji  ga  osigurava  morala  bi  poduzeti  mjere  osposobljavanja  i  naoružavanja  tima  koji  bi  mogao  samostalno  svladati  mjere  sigurnosti  kojima  se  nuklearno oružje  štiti.  Između  ostalog,  u  pripremnoj  fazi  bi  se  morale  prikupiti  informacije  o spomenutim  mjerama  sigurnosti  s  kojima  bi  se  suočili,  točnom  lokacijom  oružja  te sigurnom  načinu  izvlačenja  oružja  iz  štićene  zone.  Ovakav  plan  bio  bi  vrlo  nesiguran zbog niza nepredvidivih okolnosti koje bi mogle utjecati na njegovo izvršenje. Terorističke  grupe  mogle  bi  iskoristiti  državni  udar,  političke  nemire,  ustanak  ili period  bezvlašća  za  preuzimanje kontrole nad nuklearnim oružjem. Nuklearno oružje bi,  primjerice,  moglo  doći  u  ruke  terorista  nakon  što  kontrolu  nad  istim  preuzmu ustanici  koji  od  prije  surađuju  s  njima  ili  su  im  zajednički  ciljevi.  Također  je  moguće da  tijekom  perioda  politički  iniciranih  sukoba  službe  osiguranja  nuklearnog  oružja napuste  svoja  mjesta  ili  budu  premješteni  zbog  razvoja  događaja  u  državi.  U  većini zemalja  koje  posjeduju  nuklearno  oružja  danas  je  gotovo  nemoguće  doći  do  spomenutog  scenarija,  međutim,  razvoj  političke  situacije  u  Pakistanu  izaziva  bojazan od ostvarenja istog. U  trenutku  kada  se  otkrije  nestanak  nuklearnog  oružja  pokrenut  će  se  opsežna potraga koja će uključivati  snage  sigurnosti  i  vojske  na  međunarodnoj razini. Posebno će  se  intenzivirati  mjere  sigurnosti  na  prometnim  pravcima  i  čvorištima  te  graničnim prijelazima.  U  ovakvim  situacijama  ključna  je  dobra  suradnja  i  razmjena  informacija službi sigurnosti na nacionalnoj te međunarodnoj razini. Ovdje  kao  poseban  problem  treba  navesti  mogućnost  transporta  nuklearnog oružja  pomoću  velikih  naftnih  tankera  (Medalia,  2004.).  Naime,  veliki  dio  nafte transportira  se  s  područja  Bliskog  Istoka  koje  je  ujedno  i  područje  koje  se  povezuje  s djelovanjem  islamističkih  terorističkih  grupa,  a  odredišta  su  često  luke  koje  se  nalaze u  blizini  velikih  urbanih  središte.  Eksplozija  nuklearne  bombe  od  oko  15  kilotona u  jednoj  takvoj  luci  uništila  bi  zgrade  u  krugu  2-3  kilometra,  izazvala  bi  zapaljenje transportiranih  i  skladištenih  goriva,  kontaminirala  više  kvadratnih  kilometara, 45Polemos 14 (2011.) 1: 33-52, ISSN 1331-5595 narušila  trgovinu  naftom  te  ubila  mnogo  ljudi  (Medalia,  2004.).  U  Sjedinjene  Američke  Države  i  europske  zemlje  nafta  se  često  prevozi  u  iznimno  velikim  tankerima dužine  350  metara  i  60  metara  širine.  To  su  najveći  brodovi  ikad  izgrađeni,  a  njihova unutrašnjost  je  podijeljena  u  više  tankova.  Njih  poslužuje  posada  koja  često  ne  broji više  od  40  osoba.  S  obzirom  na  limitirane  kapacitete  za  konstantno  sigurnosno nadziranje  broda  tijekom  njegova  boravka  u  luci  ishodišta  i  tijekom  plovidbe,  ne postoje  veće  zapreke  da  se  u  jedan  od  naftnih  tankova  smjesti  nuklearna  naprava. Nuklearnu  bombu  smještenu  u  naftnom  tanku  bilo  bi  vrlo  teško  detektirati  prilikom granične  kontrole  s  obzirom  na  to  da  stijenke  broda  i  sama  nafta  onemogućavaju  rendgensku  kontrolu,  ali  daljinsko  aktiviranje  takve  naprave  u  naftnom  tanku ili  neprimjetno  povlačenje  žica  upaljača  izvan  tanka  bilo  bi  vrlo  teško.  Unaprijed određeno  vremensko  aktiviranje  predstavlja  rizik  jer  je  brodski  kalendar  putovanja sklon čestim promjenama. Često  se  kao  meta  mogućeg  napada  spominju  Sjedinjene  Američke  Države.  Uz rigorozne  granične  kontrole,  u  SAD-u  bi  transport  nuklearnog  oružja  mogao  biti detektiran  i  u  unutrašnjosti  teritorija  s  obzirom  na  to  da  su  veći  gradovi  okruženi sustavima  za  detekciju  radioaktivnog  zračenja  (Ferguson  i  Potter,  2004.).  Sjedinjene Američke  Države  su  također  za  događaje  ovakve  vrste  sredinom  1970-ih  godina formirale  timove  za  traženje  nuklearnog  oružja  (Nuclear  Emergency  Search  Team  – NEST).  Navedeni  timovi  su  opremljeni  za  traženje,  identifikaciju  i  onesposobljavanje nuklearnog  oružja.  Do  600,  od  postojećih  750  timova,  može  u  vrlo  kratkom  roku djelovati  na  mjestu  terorističke  prijetnje.  Svaki  tim  raspolaže  sofisticiranom  opremom za  detekciju  zračenja,  utvrđivanja  prijetnje  te  onesposobljavanje  nuklearnog  oružja, improvizirane  nuklearne  naprave  ili  radiološke  bombe.  Zbog  straha  od  ugrožavanja sigurnosti  nuklearnog  oružja  (i  nuklearnog  materijala)  Rusije  i  Pakistana,  vrlo  je vjerojatno  da  su  Sjedinjene  Američke  Države  rasporedile  timove  za  traženje  nuklearnog  oružja  u  Europi,  na  području  Perzijskog  zaljeva  i  Indijskog  oceana.  Također je  vjerojatno  da  Sjedinjene  Američke  Države  imaju  razrađene  planove  upotrebe specijaliziranih  vojnih  postrojbi  i  mornaričkih  resursa  za  presretanje  terorista  koji pokušavaju  transportirati  nuklearno  oružje  u  SAD  ili  jednu  od  savezničkih  zemalja (Ferguson  i  Potter,  2004.).  Za  pretpostaviti  je  da  i  druge  zemlje  koje  posjeduju  nuklearno oružje imaju predviđene slične procedure. Ovakve aktivnosti  bi  mogle predstavljati  značajnu  prepreku  terorističkim  grupama jer  bi  uspješna  realizacija  ove  zadaće  zahtijevala  razvijenu  mrežu  suradnika,  a  samim time  i  dodatna  financijska  sredstva.  Kako  bi  se  izbjegli  ovakvi  problemi,  teroristi  bi se  mogli  odlučiti  aktivirati  nuklearnu  napravu  nešto  dalje  od  željene  ciljne  lokacije ili na mjestu pribavljanja nuklearne naprave. Ako teroristi  dođu  u posjed nuklearnog oružja,  moraju ga iskoristiti  u  određenom vremenskom  periodu  jer  isto  ne  može  neograničeno  zadržati  operativna  svojstva. Naime,  tricij  koji  je  sastavni  dio  mehanizma  za  aktiviranje  nuklearnog  oružja  Sjedinjenih  Američkih  Država,  a  vrlo  vjerojatno  i  sofisticiranih  nuklearnih  naprava  drugih država,  ima  poluživot7  od  12  godina  te  se  mora  redovito  mijenjati  (Gurantz,  2005.). 7   “Poluživot”  (half-life)  je  vrijeme  potrebno  da  se  razgradi  pola  radioaktivnog  uzorka.  Što  je kraći “poluživot”, radioaktivni izvor više zrači. 46Alenko Vrđuka:  Sigurnost formacijskog nuklearnog oružja S  obzirom  na  to  da  teroristi  nemaju  kapacitete  za  servisiranje  takvog  oružja,  vrijeme za  njegovu  upotrebu  počinje  otkucavati  od  trenutka  kad  je  zadnji  put  servisirano  pa bi vrlo brzo mogli doći u situaciju da ga moraju upotrijebiti ili će ga izgubiti.

Ček da pročitamo

Hektorović wrote:Ovi bi malo pažnje

Tko njih jebe. Rat je u Europi a ne u Zanzibaru.

Dobit će jednu nuklearnu i gotova priča. Testiraju nečije živce a mogli bi nestat s površine ove planete.

Leviathan2 wrote:

Ringo10 wrote:Ovo ce na kraju zavrsiti velikim ratom izmedju NATO i Rusije

moglo bi vrlo lako, francuzi su zaplijenili neki ruski teretni brod i navodno vrse pritisak na erdogana da zatvori bosfor, medjutim erdogan to nece ucinit jer bi to znacilo da ankara ode u 3 picke materine
al mogli bi englezi pocet kenjat u gibibraltaru a rusi bas nece trpit takvo ponasanje

Cijelo vrijeme sam mislio da si ti pametan i ozbiljan čovjek.
To navijanje ti nije baš na čast. Sliči mi na Serbinjino podnošenje pobožnih želja.
Ko će, šta će i kako će, to ostavimo vremenu koje dolazi.
Kad sam već tu: Ovo što sad  Putinovi rade u Ukrajini je veliki promašaj
i nanijeće veliku štetu Rusiji.
Moje osobno mišljenje, koje crpim iz dosadšnjeg dugogodišnjeg iskustva.

Eroo wrote:
Moje osobno mišljenje, koje crpim iz dosadšnjeg dugogodišnjeg iskustva.

Ti si davno treba u mirovinu. Zagorija si ka kaubojska tava.

kad to pročitaš-te onda će vam biti jasno da izlazak ili odustajanje od nadzora temeljem tog sporazuma nije nikakva prijetnja nego glupost kojom će navući bijes na sebe svih država koje imaju nuklearno oružje i nuklearni materijal podesan za proizvodnju nuklearnog oružja... 
nisu se dovoljno usrali sa ovom ničim izazvanom agresijom zbog koje će snositi nesagledive posljedice, pa će još ići raditi pizdarije i sa odricanjem odgovornosti u vezi sigurnosti nad NO... i opet ću ponoviti to nema veze sa potencijalnom primjenom doktrine upotrebe nuklearnog oružja... čim odustane od NOVOG STARTA automatski ide pod povećalo svih uključujući i KINU i PAKISTAN i INDIJU

Trenutno stanje

AlfaOmega wrote:Ček da pročitamo

PROČITAJ pa onda trkeljaj

crvenkasti wrote:

Eroo wrote:Putin je od Ukrajinaca napravio ljute neprijatelje.
Nije mogao učiniti gore stvari za Rusiju.

A taman su se htjeli priključit ruskoj Zajednici Neovisnih Država.
Zajebo se.

Bljutavo dozlaboga.

michaellcmacha wrote:kad to pročitaš-te onda će vam biti jasno da izlazak ili odustajanje od nadzora temeljem tog sporazuma nije nikakva prijetnja nego glupost kojom će navući bijes na sebe svih država koje imaju nuklearno oružje i nuklearni materijal podesan za proizvodnju nuklearnog oružja... 
nisu se dovoljno usrali sa ovom ničim izazvanom agresijom zbog koje će snositi nesagledive posljedice, pa će još ići raditi pizdarije i sa odricanjem odgovornosti u vezi sigurnosti nad NO... i opet ću ponoviti to nema veze sa potencijalnom primjenom doktrine upotrebe nuklearnog oružja... čim odustane od NOVOG STARTA automatski ide pod povećalo svih uključujući i KINU i PAKISTAN i INDIJU

Pa nek ide ća. Pokušava zaplašiti svijet nuklearnom opasnošću.

Ne boji ga se nitko.

Liliputin.

Kreleeee kreleeeee Putin kreleeeeeeeeee

Nastavak cyber rata
Anonymousi hakirali TV kanale u Rusiji i emituju 
dešavanja iz Ukrajine

https://www.klix.ba/vijesti/svijet/anonymousi-hakirali-tv-kanale-u-rusiji-i-emituju-desavanja-iz-ukrajine/220226129

Ne boji ga se nitko.

Liliputin.

Kreleeee kreleeeee Putin kreleeeeeeeeee

To je obićan crv. Njega triba zgazit ko Musolinija jer je to jedino rješenje s takvima.

Eroo wrote:

Leviathan2 wrote:

Ringo10 wrote:Ovo ce na kraju zavrsiti velikim ratom izmedju NATO i Rusije

moglo bi vrlo lako, francuzi su zaplijenili neki ruski teretni brod i navodno vrse pritisak na erdogana da zatvori bosfor, medjutim erdogan to nece ucinit jer bi to znacilo da ankara ode u 3 picke materine
al mogli bi englezi pocet kenjat u gibibraltaru a rusi bas nece trpit takvo ponasanje

Cijelo vrijeme sam mislio da si ti pametan i ozbiljan čovjek.
To navijanje ti nije baš na čast. Sliči mi na Serbinjino podnošenje pobožnih želja.
Ko će, šta će i kako će, to ostavimo vremenu koje dolazi.
Kad sam već tu: Ovo što sad  Putinovi rade u Ukrajini je veliki promašaj
i nanijeće veliku štetu Rusiji.
Moje osobno mišljenje, koje crpim iz dosadšnjeg dugogodišnjeg iskustva.

pisem sto bi se moglo dogodit
nije moja zelja da se krene u svjecki 
sto se tice ukrajine, tu je bez navijanja omjer 50-50 rusima steta ako ostave ukrajinu takova kakva jest  a druga polovina je polomit je i stavit pod kontrolu
cista logika i bilo je za ocekivat
problem ukrajine je sto su je preuzeli izvana, stavili pod kontrolu i poceli gradit antirusiju, drzavu ful neprijateljski nastrojenu prema rusiji
kako ne razumijes ruski jezik i nemos pratit originalne informacije ili ih nema u takozvanoj demokraciji tako da vlads s onim sto ti napisu jutarnji il delo 
treba znat informacije s izvora , i iz ukrajine i iz rusije
nije sve bas onako kako se slika na televiziji na kojekakvim forumima tipa ovoga
meni se neda vise nikom objasnjavat, dis coeku nest objasnit ako in ubjedjen u nesto
uzaludan posao
s geostrateske tocke gledista, putin radi ispravno za bezbjednost rusije
sad zamisli da putin ima vojne instruktore u meksiku i vonu bazu u nikaragvi i u jos par drzava tamo
kako bi nositelji demokracije reagirali
govorimo bez navijanja

Hektorović wrote:

I have witnessed Ukraine transform from a collapsing part of the Soviet Union to a liberal democracy and an open society. It has faced countless acts of Russian aggression, but has persisted.

— George Soros (@georgesoros) February 26, 2022

sve receno :D

AlfaOmega wrote:

Eroo wrote:
Moje osobno mišljenje, koje crpim iz dosadšnjeg dugogodišnjeg iskustva.

Ti si davno treba u mirovinu. Zagorija si ka kaubojska tava.

A ti si već trebao biti barem u  Siriji, ali nemaš  m*da za to.
Smucaš se po svijetu koji nije originalno tvoj i kojega kurca razumiješ, a niti  on tebe.

Hektorović wrote:Trenutno stanje

Kakva je situacija u Odesi ?

Leviathan2 wrote:

Eroo wrote:

Leviathan2 wrote:
moglo bi vrlo lako, francuzi su zaplijenili neki ruski teretni brod i navodno vrse pritisak na erdogana da zatvori bosfor, medjutim erdogan to nece ucinit jer bi to znacilo da ankara ode u 3 picke materine
al mogli bi englezi pocet kenjat u gibibraltaru a rusi bas nece trpit takvo ponasanje

Cijelo vrijeme sam mislio da si ti pametan i ozbiljan čovjek.
To navijanje ti nije baš na čast. Sliči mi na Serbinjino podnošenje pobožnih želja.
Ko će, šta će i kako će, to ostavimo vremenu koje dolazi.
Kad sam već tu: Ovo što sad  Putinovi rade u Ukrajini je veliki promašaj
i nanijeće veliku štetu Rusiji.
Moje osobno mišljenje, koje crpim iz dosadšnjeg dugogodišnjeg iskustva.

pisem sto bi se moglo dogodit
nije moja zelja da se krene u svjecki 
sto se tice ukrajine, tu je bez navijanja omjer 50-50 rusima steta ako ostave ukrajinu takova kakva jest  a druga polovina je polomit je i stavit pod kontrolu
cista logika i bilo je za ocekivat
problem ukrajine je sto su je preuzeli izvana, stavili pod kontrolu i poceli gradit antirusiju, drzavu ful neprijateljski nastrojenu prema rusiji
kako ne razumijes ruski jezik i nemos pratit originalne informacije ili ih nema u takozvanoj demokraciji tako da vlads s onim sto ti napisu jutarnji il delo 
treba znat informacije s izvora , i iz ukrajine i iz rusije
nije sve bas onako kako se slika na televiziji na kojekakvim forumima tipa ovoga
meni se neda vise nikom objasnjavat, dis coeku nest objasnit ako in ubjedjen u nesto
uzaludan posao
s geostrateske tocke gledista, putin radi ispravno za bezbjednost rusije
sad zamisli da putin ima vojne instruktore u meksiku i vonu bazu u nikaragvi i u jos par drzava tamo
kako bi nositelji demokracije reagirali
govorimo bez navijanja

Pratim ruske medije, kao i ukrajinske. Za kratko vrijeme (za par mjeseci) sam naučio od ta dva jezika
taman onoliko koliko mi je potrebno za praćenje njihovih medija.
Svoje mišljenje formiram na temelju prikupljenih  (višekratno provjerenih) podataka s raznih strana,
pa tako  tu i tamo i iz ukrajinskih i ruskih medija. O geostrateškim stvarima ovaj put ne bih...

Counter-Strike wrote:

Hektorović wrote:Trenutno stanje

Kakva je situacija u Odesi ?

Nije u ovoj fazi

Leviathan2 wrote:
s geostrateske tocke gledista, putin radi ispravno za bezbjednost rusije
sad zamisli da putin ima vojne instruktore u meksiku i vonu bazu u nikaragvi i u jos par drzava tamo
kako bi nositelji demokracije reagirali
govorimo bez navijanja

Pa ide mu odlično.

Sad osim Ukrajine ima i cijelu Europu sem Srbije protiv sebe.

Samo tako nastavi.