BALKAN

Sad cu otvoriti temu na onom mentalno zaostalom "rvatskom" forumu BALKAN.Dao si mi ideju,dotaknut cemo se i zabara,odakle su doshli i kako su se dotepli na Apeninsk poluotok

Branimir Štulić kod Marka Jankovića (Studio B) Aprila 1990.
https://www.youtube.com/watch?v=8erWgxq2BYE

https://www.youtube.com/watch?v=vVOUrPyNfh8

Dva najkompetentnija pisca o Balkanuu.

Ivo Andrić: „Takav je ‘naš čovek’, onaj pravi. Ne misli mnogo ni istrajno. Ali čim uspe da skrpi, nekako, jednu misao u glavi, prva mu je briga ne da tu misao razrađuje, proverava i upoređuje kritički s onim što drugi ljudi o istoj stvari misle, nego da svoju misao proglasi za jedinu tačnu i jedinu pravu, a odmah zatim da između nje i svake tuđe misli iskopa što dublji rov prezira, mržnje i borbe do istrage. U toj borbi, oni ponekad pokazuju ljudoždersku revnost na reči i delu.“

„Možda su, u sebi, najstrašljiviji oni ljudi koji izgledaju nasmejani i vedri, pričala i šaldžije. Na sve što iskrsne pred njihovim duhom i njihovim očima, oni odgovaraju odmah prvom šalom koja im na um padne, prvom asocijacijom koju, po nagonu samoodbrane, dohvate u letu. Samo da bi između sebe i stvari stavili kakav-takav zaštitni zid, samo da se ne bi morali suočiti s nekom novom stvarnošću, misliti o njoj i doneti neki zaključak za sebe, pa, možda, čak i za druge. To postane s vremenom navika i potpuno izopači ne samo držanje nego i način mišljenja i sav život, čovekov. Takav čovek, u stvari, i ne misli i ne živi, nego sve odlaže za drugi put i sa svakim danom sve je više dužan svem oko sebe. Dešava se da takvi ljudi postanu čuveni zbog svoje duhovitosti i svojih uspelih šala. Ali za onog ko zna šta se iza tog krije, sve to nije ni šaljivo ni utešno. Ta tužna slava, suviše je skupo plaćena jer sve šale ovog sveta ne vrede jednog parčeta stvarnog života.“

Tako, tj., ovako veliki Andrić o Balkanu i Balkancima …


A veliki Meša Selimović: „Pametni su ovo ljudi. Primaju nerad od Istoka, ugodan život od Zapada; nikud ne žure jer sam život žuri, ne zanima ih da vide šta je iza sutrašnjeg dana, doći će što je određeno, a od njih malo šta zavisi; zajedno su samo u nevoljama, zato i ne vole da često budu zajedno; malo kom vjeruju, a najlakše ih je prevariti lijepom riječi; ne liče na junake, a najteže ih je uplaštiti prijetnjom; dugo se ne osvrću ni na što, svejedno im je šta se oko njih dešava, a, onda, odjednom, sve počne da ih se tiče, sve isprevrću i okrenu na glavu, pa opet postanu spavači, i ne vole da se sjećaju ničeg što se desilo; boje se promjena jer su im često donosile zlo, a lako im dosadi jedan čovjek makar im činio i dobro. Čudan svijet: ogovara te, a voli, ljubi te u obraz, a mrzi te, ismijava plemenita djela, a pamti ih kroz mnoge padove, živi i nadom i sevapom i ne znaš šta nadjača i kad.

Zli, dobri, blagi, surovi, nepokretni, olujni, otvoreni, skriveni, sve su to oni i sve između tog. A, povrh sveg, moji su i ja njihov, kao rijeka i kaplja, i sve ovo što govorim kao o sebi da govorim… Ne pomaže ti da ideš gore-dolje, da ustaneš i ponovo legneš. To je jedan od onih časova u kojima nema načina da pobjegneš od samog sebe. Tobom će zagospodariti misli i kretanja duše, a društva nema da se, kao obično, ispričaš. Onom ko je u tuđini, pred oči izlaze kuća i bašta u zavičaju i djetinjstvo, šume u kojima je proživio najslobodnije i najnezaboravnije dječačke dane, sobe i stepeništa na kojima se čula graja njegovih dječačkih igara. Slike roditelja, strane ozbiljne, ostarjele, s ljubavlju, brigom i tihim prijekorom u očima. Pruža ruku i uzalud očekuje da i njemu neko pruži desnicu, prekrivaju ga velika tuga i usamljenost; izranjaju i drugi likovi i u nesigurnim i ozbiljnim raspoloženjima ovih sati čine nas, gotovo sve, tužnim. Ko u mladosti nije zadavao brige svojim najbližima, odbijao ljubav i prezirao naklonost, ko nije, bar, jednom iz inata i obijesti izbjegao sreću koja je pred njim stajala, ko nikad nije povrijedio svoj ili tuđ ponos, ili se ogriješio o prijatelje nekom nesmotrenom riječju, nekim ružnim i uvredljivim ponašanjem? Sad svi oni stoje pred tobom, ne govore ništa i čudno te gledaju mirnim očima, a tebe je sramota od njih i od samog sebe.“


Evo šta o Balkanu kaže Ivica Osim:

„Na Balkanu nikad neke normalne sredine. Mnogi na ovim prostorima žive i rade po principu nek’ komšiji crkne krava. Zabadaju glavu i nos u tuđe dvorište. I kad ih uhvatite, kad im se glava zaglavi između vaših taraba jer je ne mogu izvući, onda ne možete pomoći ni sebi ni njima. Odnos se pokvari i teško ga je ponovo uspostaviti. A, vrijeme prolazi i prolazi… I tako zaostajemo za razvijenim svijetom.“

HERCEGOVAC

U desetom selu
živi Antuntun,
u njega je malko
neobičan um.
On posao svaki,
na svoj način radi:
Jaja za leženje,
on u vrtu sadi.
Kad se jako smrači,
on mrak grabi loncem.
Razlupano jaje,
on zašiva koncem.
Da l' je jelo slano,
on to uhom sluša.
A ribu da pjeva,
naučiti kuša.
Na livadu tjera,
bicikl da pase.
Da mu miše lovi,
on zatvori prase.
Guske sijenom hrani.
Snijegom soli ovce.
A nasadi kvočku,
da mu leže novce.
Kad kroz žito ide,
on sjeda u čun.
Sasvim na svoj način
živi Antuntun!

Ovi što 'stoje s ukrajinom' su otjerali korisnike s foruma...
Normalni korisnik će jednostavno reći sebi 'koji mi to ku*ac treba'...
Ali kad je to kazao i nenormalni korisnik, gnječ, tek tada vidimo koje ludilo je zahvatilo ove, 'ukrajince' s foruma...

Mutavi, gnječ, ebenica, samo neki kojih se mogu sjetiti ovako 'na prvu'...
Ženska više ne piše niti jedna...
Radi koga/čega, jebeni žohari azovstalja?!

T. wrote:Mutavi, gnječ, ebenica, samo neki kojih se mogu sjetiti ovako 'na prvu'...
Ženska više ne piše niti jedna...
Radi koga/čega, jebeni žohari azovstalja?!

Žene odgajaju dicu, totenkopfe

Mi nemamo veze s Balkanom, briši ovu temu.

epikur37 wrote:Mi nemamo veze s Balkanom, briši ovu temu.

Mi smo srednjoeuropska i mediteranska zemlja.

Balkan ne postoji. To se zove Helm i od praiskona je srpska zemlja.

ivo je temeljito opisao svoje srbe

T. wrote:Ovi što 'stoje s ukrajinom' su otjerali korisnike s foruma...
Normalni korisnik će jednostavno reći sebi 'koji mi to ku*ac treba'...
Ali kad je to kazao i nenormalni korisnik, gnječ, tek tada vidimo koje ludilo je zahvatilo ove, 'ukrajince' s foruma...

koje ludilo, aj to malo pojasni...

epikur37 wrote:Mi nemamo veze s Balkanom, briši ovu temu.

To se nekada moglo tvrditi,mada ii tada je bila dskutablno ta tvrdnja.
Ja tvrdm da je Balkan u glavi u svim svojim pozitivnim i negativnim pojmovima a ti si dokaz toga jer zahtijevash da se tema brishe.U prevodu,samo ja kako mislim je ispravno ostalo ne vazi.Plus toga imash tog balkanca na avataru,skini ga pa zalijepi neshto zapadno .Ha ja.Dokazi da nisi balkanac.Balkanci imaju svojih vrlina i mana kao i svaki drugi geografsk pojam.Jedna od vrlina je gostoprimnost,emotivnost,suosjecanje sa drugima koji pate,spremni su pruziti ruku i najvecem neprijatelju,a jedna od najvecih mana im je mrznja koju je najbolje opisao Ivo Andric u svojoj pripovijetki "Pismo".Takodje jedno pitanje.Shto mislish ako se tema zatvori da cesh biti manje balkanac isto kao Gnjech koji je te napada optuzuje iiz ljubomore kao ii drugi ,a to je glavna balkanska osobina "Sve ti mogu oprostiti ali uspjeh nikako"Ovaj forum je chisto balkanski po svim svojim parametrima bez obzira gdje tko zivi i gdje se rodio.Balkan se proshirio mentalno do Aljaske i Australije,Kanade,USA,Njemachke,Engleske.Svugdje ima balkanaca i od njih je teshko pobjecii:::)))

Stanojko wrote:Balkan ne postoji. To se zove Helm i od praiskona je srpska zemlja.

Pojasnjenje, ako moze...

mentalitet wrote:

epikur37 wrote:Mi nemamo veze s Balkanom, briši ovu temu.

To se nekada moglo tvrditi,mada ii tada je bila dskutablno ta tvrdnja.
Ja tvrdm da je Balkan u glavi u svim svojim pozitivnim i negativnim pojmovima a ti si dokaz toga jer zahtijevash da se tema brishe.U prevodu,samo ja kako mislim je ispravno ostalo ne vazi.Plus toga imash tog balkanca na avataru,skini ga pa zalijepi neshto zapadno .Ha ja.Dokazi da nisi balkanac.Balkanci imaju svojih vrlina i mana kao i svaki drugi geografsk pojam.Jedna od vrlina je gostoprimnost,emotivnost,suosjecanje sa drugima koji pate,spremni su pruziti ruku i najvecem neprijatelju,a jedna od najvecih mana im je mrznja koju je najbolje opisao Ivo Andric u svojoj pripovijetki "Pismo".Takodje jedno pitanje.Shto mislish ako se tema zatvori da cesh biti manje balkanac isto kao  Gnjech koji je te napada  optuzuje iiz ljubomore kao ii drugi ,a to je glavna balkanska osobina "Sve ti mogu oprostiti ali uspjeh nikako"Ovaj forum je chisto balkanski po svim svojim parametrima bez obzira gdje tko zivi i gdje se rodio.Balkan se proshirio mentalno do Aljaske i Australije,Kanade,USA,Njemachke,Engleske.Svugdje ima balkanaca i od njih je teshko pobjecii:::)))

Bio sam ironičan :)

Premda Hrvatska većim dijelom nije balkanska zemlja, jednim dijelom i jeste.

To su neurotični nacionalni čvorovi identiteta, kod rubnih zemalja poput Hrvatske iznimno napeti, koje nema smisla raspetljavati, takvi su kakvi su.

Serbinho-3 wrote:

Stanojko wrote:Balkan ne postoji. To se zove Helm i od praiskona je srpska zemlja.

Pojasnjenje, ako moze...

Onako iz glave,Helmetiko je grchka rijech,koja oznachava u modernom prijevodu kacigu,zashtitu za glavu koju su noslli ratnici,spartanci i drugi a oznachava ljude koji se bore za svoju slobodu protiv porobljavanja.Znach balkance metaforchk mozemo oznacht kao Borce za slobodu.A taj naziv su zloupotrijebil Ameri ,schwabe koj su praveci povijest Balkana (Helmeta) izmislili novu povjest i novo ima oko koje se jebemo vec stotinama godina.Dakle,iz glave ne guglajuci.Mozda nsam u pravu,neka to netko googla ii dokaze,men se danas neda.Mada mi rjech Balkan ima prizvuk turskog jezika.

Balkan je u Bugarskoj. Balkanci su Bugari.

epikur37 wrote:

mentalitet wrote:

epikur37 wrote:Mi nemamo veze s Balkanom, briši ovu temu.

To se nekada moglo tvrditi,mada ii tada je bila dskutablno ta tvrdnja.
Ja tvrdm da je Balkan u glavi u svim svojim pozitivnim i negativnim pojmovima a ti si dokaz toga jer zahtijevash da se tema brishe.U prevodu,samo ja kako mislim je ispravno ostalo ne vazi.Plus toga imash tog balkanca na avataru,skini ga pa zalijepi neshto zapadno .Ha ja.Dokazi da nisi balkanac.Balkanci imaju svojih vrlina i mana kao i svaki drugi geografsk pojam.Jedna od vrlina je gostoprimnost,emotivnost,suosjecanje sa drugima koji pate,spremni su pruziti ruku i najvecem neprijatelju,a jedna od najvecih mana im je mrznja koju je najbolje opisao Ivo Andric u svojoj pripovijetki "Pismo".Takodje jedno pitanje.Shto mislish ako se tema zatvori da cesh biti manje balkanac isto kao  Gnjech koji je te napada  optuzuje iiz ljubomore kao ii drugi ,a to je glavna balkanska osobina "Sve ti mogu oprostiti ali uspjeh nikako"Ovaj forum je chisto balkanski po svim svojim parametrima bez obzira gdje tko zivi i gdje se rodio.Balkan se proshirio mentalno do Aljaske i Australije,Kanade,USA,Njemachke,Engleske.Svugdje ima balkanaca i od njih je teshko pobjecii:::)))

Bio sam ironičan :)

Premda Hrvatska većim dijelom nije balkanska zemlja, jednim dijelom i jeste.

To su neurotični nacionalni čvorovi identiteta, kod rubnih zemalja poput Hrvatske iznimno napeti, koje nema smisla raspetljavati, takvi su kakvi su.

Ako si bio ironiichan ,isprichavam se ,no trebao bi staviti neki znak,smajlic ili neshto drugo.Jeb' ga josh nisam nauchio cihtat misli.
To shto tvrdish da Hrvatska jedniim diijelom pripada Balkanu a drugim ne je geografska chinjenica ali moja tema iima namjeru da vidiimo shto je to dobro a shto loshe kod balkanaca.Vec sam napisao moj stav o tome do kojega i dalje stojiim dok me netko drugi ne razuvjeri chinjenicama.

T. wrote:Mutavi, gnječ, ebenica, samo neki kojih se mogu sjetiti ovako 'na prvu'...
Ženska više ne piše niti jedna...
Radi koga/čega, jebeni žohari azovstalja?!

Ma nisu ni oni sveci kakvim se prikazuju.Nitko nije,nema savrshene osobe,ali zato sucheljavamo svoje stavove sa drugima da vidimo chiji pas muda nosi:)Glupo je bjezati ispred budala.Objasnish im dva tri puta kulturno ako tako ne ide onda ih poshaljesh u sto pichki materinih ii zaobiilazish kao govno na cesti.Evo mene mnogi zaobilaze,neki jer im se gadi moj nachin pisanja a nek jer nemaju rijech da pobiju moje tvrdnje. Njihovo pravo da me dozivljavaju kako hoce ali im ne dozvoljavam da ovo malo pameti shto imam vrijedjaju.Dakle ,njihova odluka,pichkice koje se sklanjaju od kretena.
Malo zajebancije a puno chnjeniica je najbolja kombinacija dokazivanja stava,a chim se pochnemo baviti tudjim osobnostima to predje u pichkaranje ,barem kod mene jer se drugachije ne mogu otresti dosadnih ushiju kao kad imash picajzle, zaletish se ulicom i onda naglo skrenesh u susjednu ulicu pa one poispadaju na krivini.Zakon inercije,jel'tak'?Ako koja ostane onda je zgnijechish na balkanski nachin,provjerio,uspijeva:::)))

Ivo Andrić: Pismo iz 1920.


Dragi prijatelju,

Da predjem odmah na stvar. Bosna je divna zemlja, zanimljiva, nimalo obična zemlja i po svojoj prirodi i po svojim ljudima. I kao što se pod zemljom u Bosni nalaze rudna blaga, tako i bosanski čovek krije nesumnjivo u sebi mnogu moralnu vrednost koja se kod njegovih sunarodnika u drugim jugoslovenskim zemljama ređe nalazi. Ali vidiš, ima nešto što bi ljudi iz Bosne, bar ljudi tvoje vrste, morali da uvide, da ne gube nikad iz vida: Bosna je zemlja mržnje i straha. Ali da ostavimo po strani strah koji je samo korelativ te mržnje, njen prirodan odjek, i da govorimo o mržnji. Da, o mržnji. I ti se instinktivno trzaš i buniš kad čuješ tu reč (to sam video one noći na stanici), kao što se svaki od vas opire da to čuje, shvati i uvidi. A stvar je baš u tome što bi to trebalo uočiti, utvrditi, analizirati. I nesreća je u tome što to niko neće i ne ume da učini. Jer, fatalna karakteristika te mržnje i jeste u tome što bosanski čovek nije svestan mržnje koja živi u njemu, što zazire od njenog analiziranja, i mrzi svakoga ko pokuša da to učini. Pa ipak, činjenica je: da u Bosni i Hercegovini ima više ljudi koji su spremni da u nastupima nesvesne mržnje, raznim povodima i pod raznim izgovorima, ubijaju ili budu ubijeni, nego u drugim po ljudstvu i prostranstvu mnogo većim slovenskim i neslovenskim zemljama.

Ja znam da mržnja, kao i gnev, ima svoju funkciju u razvitku društva, jer mržnja daje snagu, a gnev izaziva pokret. Ima zastarelih i duboko ukorenjenih nepravdi i zloupotreba, koje samo bujice mržnje i gneva mogu da iščupaju i otplave. A kad te bujice splasnu i nestanu, ostaje mesto za slobodu, za stvaranje boljeg života. Savremenici vide mnogo bolje mržnju i gnev, jer pate od njih, ali potomstvo će videti samo plodove snage i pokreta. Znam ja to dobro. Ali ovo što sam gledao u Bosni, to je nešto drugo. To je mržnja, ali ne kao neki takav momenat u toku društvenog razvitka i neminovan deo jednog istorijskog procesa, nego mržnja koja nastupa kao samostalna snaga, koja sama u sebi nalazi svoju svrhu. Mržnja koja diže čoveka protiv čoveka i zatim podjednako baca u bedu i nesreću ili goni pod zemlju oba protivnika; mržnja koja kao rak u organizmu troši i izjeda sve oko sebe, da na kraju i sama ugine, jer takva mržnja kao plamen, nema stalnog lika ni sopstvenog života; ona je prosto oruđe nagona za uništenjem ili samouništenjem, samo kao takva i postoji, i samo dotle dok svoj zadatak potpunog uništenja ne izvrši.

Da, Bosna je zemlja mržnje. To je Bosna. I po čudnom kontrastu, koji u stvari i nije tako čudan, i možda bi se pažljivom analizom dao lako objasniti, može se isto tako kazati da je malo zemalja u kojima ima toliko tvrde vere, uzvišene čvrstine karaktera, toliko nežnosti i ljubavnog žara, toliko dubine osećanja, privrženosti i nepokolebljive odanosti, toliko žeđi za pravdom. Ali ispod svega toga kriju se u neporoznim dubinama olujne mržnje, čitavi uragani sapetih, zbijenih mržnji koje sazrevaju i čekaju svoj čas. Između vaših ljubavi i vaše mržnje odnos je isti kao između vaših visokih planina i hiljadu puta većih i težih nevidljivih geoloških naslaga na kojima one počivaju. I tako, vi ste osuđeni da živite na dubokim slojevima eksploziva koji se s vremena na vreme pali upravo iskrama tih vaših ljubavi i vaše ognjene i svirepe osećajnosti. Možda je vaša najveša nesreća baš u tome što i ne slutite koliko mržnje ima u vašim ljubavima i zanosima, tradicijama i pobožnostima. I kao što tle na kom živimo prelazi, pod uticajem atmosferske vlage i toplote, u naša tela i daje im boju i izgled, i određuje karakter i pravac našem načinu života i našim postupcima tako isto silna, podzemna i nevidljiva mržnja na kojoj živi bosanski čovek ulazi neprimetno i zaobilazno u sve njegove, i najbolje postupke. Poroci rađaju svuda na svetu mržnju, jer troše a ne stvaraju, ruše a ne grade, ali u zemljama kao što je Bosna i vrline govore i deluju često mržnjom. Kod vas asketi ne izvlače ljubav iz svoje askeze, nego mržnju na sladostrasnike; trezvenjaci mrze one koji piju, a u pijanicama se javlja ubilačka mržnja na ceo svet. Oni koji veruju i vole smrtno mrze one koji ne veruju ili one koji drugačije veruju i drugo vole. i, na žalost, često se glavni deo njihove vere i njihove ljubavi troši u toj mržnji. (Najviše zlih i mračnih lica može čovek sresti oko bogomolja, manastira i tekija.) Oni koji tlače i eksploatišu ekonomski slabije, unose u to još i mržnju, koja tu eksploataciju čini stostruko težom i ružnijom, a oni koji te nepravde podnose, maštaju o pravdi i odmazdi, ali kao o nekoj osvetničkoj eksploziji koja bi, kad bi se ostvarila po njihovoj zamisli, morala da bude takva i tolika da bi raznela i tlačenog zajedno sa mrskim tlačiteljem. Vi ste, u većini, navikli da svu snagu mržnje ostavljate za ono što vam je blizu. Vaše su voljene svetinje redovno iza trista reka i planina, a predmeti vaše odvratnosti i mržnje tu su pored vas, u istoj varoši, često sa druge strane vašeg avlijskog zida. Tako vaša ljubav ne traži mnogo dela, a vaša mržnja prelazi vrlo lako na delo. I svoju rođenu zemlju vi volite, žarko volite, ali na tri-četiri razna načina koji se među sobom isključuju, smrtno mrze i često sudaraju.

U nekoj Mopasanovoj pripoveci ima jedan dionizijski opis proleća koji se završava rečima da bi u takve dane po svim uglovima trebalo izlepeti oglase: „Građanine francuski, proleće je, čuvaj se ljubavi.“ Možda bi u Bosni trebalo opominjati čoveka da se na svakom koraku, u svakoj misli i svakom, i najuzvišenijem, osećanju čuva mržnje, urođene, nesvesne, endemične mržnje. Jer toj zaostaloj i ubogoj zemlji, u kojoj žive zbijeno dve različite vere, trebalo bi četiri puta više ljubavi, međusobnog razumevanja i snošljivosti nego drugim zemljama. A u Bosni je, naprotiv, nerazumevanje, koje povremeno prelazi u otvorenu mržnju, gotovo opšta karakteristika stanovnika. Između raznih vera jazovi su tako duboki da samo mržnja uspeva ponekad da ih pređe. Znam da mi se na to može odgovoriti, i sa dosta prava, da se u tom pogledu ipak primećuje izvestan napredak, da su ideje XIX veka i ovde učinile svoje, a da će sada posle oslobođenja i ujedinjenja sve ići mnogo bolje i brže. Bojim se da nije sasvim tako. (Ja sam, čini mi se, za ovo nekoliko meseci dobro video strašne međusobne odnose meću ljudima raznih vera i raznih narodnosti u Sarajevu!) � tampaće se i govoriće se svuda i svakom prilikom: „Brat je mio, koje vere bio“ ili „Ne pita se ko se kako krsti, neg čija mu krvca grije prsi“. „Tuđe poštuj, a svojim se diči“, „Integralno narodno jedinstvo ne poznaje verskih ni plemenskih razlika“. Ali oduvek je u bosanskim građanskim krugovima bila dosta lažne građanske učtivosti, mudrog varanja sebe i drugih zvučnim rečima i praznim ceremonijalom. To prikriva kako-tako mržnju, ali je uklanja i ne sprečava u rastenju. Bojim se da i pod pokrovom svih savremenih maksima mogu u tim krugovima da dremaju stari nagoni i kainovski planovi, i da će živeti dok god ne budu potpuno izmenjene osnove materjalnog i duhovnog života u Bosni. A kad će doći to vreme, i ko će imati snage da to? Jednom će doći, ja u to verujem, ali ovo što sam video u Bosni ne ukazuje na to da se tim putem već sada ide. Naprotiv.

Ja sam o tome razmišljao, naročito poslednjih meseci, kad sam se još borio sa odlukom da zauvek napustim Bosnu. Razumljivo je da ne spava dobro čovek koji se nosi takvim mislima. I ja sam ležao pored otvorenog prozora u sobi u kojoj sam se rodio, napolju je šumela Miljacka naizmenice sa vetrom rane jeseni u još obilnom lišću.

Ko u Sarajevu provodi noć budan u krevetu, taj može da čuje glasove sarajevske noći. Teško i sigurno izbija sat na katoličkoj katedrali: dva posle ponoći. Prođe više od jednog minuta (tačno sedamdeset i pet sekundi, brojao sam) i tek tada se javi nešto slabijim ali prodornim zvukom sat sa pravoslavne crkve, i on iskucava svoja dva sata posle ponoći. Malo za njim iskuca promuklim, dalekim glasom sahat-kula kod Begove-džamije, i to iskuca jedanaest sati, avetinjskih turskih sati, po čudnom računanju dalekih, tuđih krajeva sveta! Jevreji nemaju svoga sata koji iskucava, ali bog jedini zna koliko je sada sati kod njih, koliko po sefardskom a koliko po eškenaskom računanju. Tako i noću, dok sve spava, u brojanju pustih sati gluvog doba bdi razlika koja deli ove pospale ljude koji se budni raduju i žaloste, goste i poste prema četiri razna, među sobom zavađena kalendara, i sve svoje želje i molitve šalju jednom nebu na četiri razna crkvena jezika. A ta razlika je, nekad vidljivo i otvoreno, nekad nevidljivo i podmuklo, uvek slična mržnji, često potpuno istovetna sa njom.

Kada se ovo gore prochita onda se moze odmah shvatiti poriijeklo mrznje i njene posljedice koje su uvijek katastrofalne za Balkan.Ima neshto samouniishtavajuce u balkancima (to josh nisam uspio dokuchiti ali mi ovaj forum pomaze u tome) shto nikako da shvatim.Taj jebeni mentalitet naslijedjen genetski je neuniishtv.

mentalitet wrote:
                                                                    Ivo Andrić: Pismo iz 1920.


Dragi prijatelju,

Da predjem odmah na stvar. Bosna je divna zemlja, zanimljiva, nimalo obična zemlja i po svojoj prirodi i po svojim ljudima. I kao što se pod zemljom u Bosni nalaze rudna blaga, tako i bosanski čovek krije nesumnjivo u sebi mnogu moralnu vrednost koja se kod njegovih sunarodnika u drugim jugoslovenskim zemljama ređe nalazi. Ali vidiš, ima nešto što bi ljudi iz Bosne, bar ljudi tvoje vrste, morali da uvide, da ne gube nikad iz vida: Bosna je zemlja mržnje i straha. Ali da ostavimo po strani strah koji je samo korelativ te mržnje, njen prirodan odjek, i da govorimo o mržnji. Da, o mržnji. I ti se instinktivno trzaš i buniš kad čuješ tu reč (to sam video one noći na stanici), kao što se svaki od vas opire da to čuje, shvati i uvidi. A stvar je baš u tome što bi to trebalo uočiti, utvrditi, analizirati. I nesreća je u tome što to niko neće i ne ume da učini. Jer, fatalna karakteristika te mržnje i jeste u tome što bosanski čovek nije svestan mržnje koja živi u njemu, što zazire od njenog analiziranja, i mrzi svakoga ko pokuša da to učini. Pa ipak, činjenica je: da u Bosni i Hercegovini ima više ljudi koji su spremni da u nastupima nesvesne mržnje, raznim povodima i pod raznim izgovorima, ubijaju ili budu ubijeni, nego u drugim po ljudstvu i prostranstvu mnogo većim slovenskim i neslovenskim zemljama.

Ja znam da mržnja, kao i gnev, ima svoju funkciju u razvitku društva, jer mržnja daje snagu, a gnev izaziva pokret. Ima zastarelih i duboko ukorenjenih nepravdi i zloupotreba, koje samo bujice mržnje i gneva mogu da iščupaju i otplave. A kad te bujice splasnu i nestanu, ostaje mesto za slobodu, za stvaranje boljeg života. Savremenici vide mnogo bolje mržnju i gnev, jer pate od njih, ali potomstvo će videti samo plodove snage i pokreta. Znam ja to dobro. Ali ovo što sam gledao u Bosni, to je nešto drugo. To je mržnja, ali ne kao neki takav momenat u toku društvenog razvitka i neminovan deo jednog istorijskog procesa, nego mržnja koja nastupa kao samostalna snaga, koja sama u sebi nalazi svoju svrhu. Mržnja koja diže čoveka protiv čoveka i zatim podjednako baca u bedu i nesreću ili goni pod zemlju oba protivnika; mržnja koja kao rak u organizmu troši i izjeda sve oko sebe, da na kraju i sama ugine, jer takva mržnja kao plamen, nema stalnog lika ni sopstvenog života; ona je prosto oruđe nagona za uništenjem ili samouništenjem, samo kao takva i postoji, i samo dotle dok svoj zadatak potpunog uništenja ne izvrši.

Da, Bosna je zemlja mržnje. To je Bosna. I po čudnom kontrastu, koji u stvari i nije tako čudan, i možda bi se pažljivom analizom dao lako objasniti, može se isto tako kazati da je malo zemalja u kojima ima toliko tvrde vere, uzvišene čvrstine karaktera, toliko nežnosti i ljubavnog žara, toliko dubine osećanja, privrženosti i nepokolebljive odanosti, toliko žeđi za pravdom. Ali ispod svega toga kriju se u neporoznim dubinama olujne mržnje, čitavi uragani sapetih, zbijenih mržnji koje sazrevaju i čekaju svoj čas. Između vaših ljubavi i vaše mržnje odnos je isti kao između vaših visokih planina i hiljadu puta većih i težih nevidljivih geoloških naslaga na kojima one počivaju. I tako, vi ste osuđeni da živite na dubokim slojevima eksploziva koji se s vremena na vreme pali upravo iskrama tih vaših ljubavi i vaše ognjene i svirepe osećajnosti. Možda je vaša najveša nesreća baš u tome što i ne slutite koliko mržnje ima u vašim ljubavima i zanosima, tradicijama i pobožnostima. I kao što tle na kom živimo prelazi, pod uticajem atmosferske vlage i toplote, u naša tela i daje im boju i izgled, i određuje karakter i pravac našem načinu života i našim postupcima tako isto silna, podzemna i nevidljiva mržnja na kojoj živi bosanski čovek ulazi neprimetno i zaobilazno u sve njegove, i najbolje postupke. Poroci rađaju svuda na svetu mržnju, jer troše a ne stvaraju, ruše a ne grade, ali u zemljama kao što je Bosna i vrline govore i deluju često mržnjom. Kod vas asketi ne izvlače ljubav iz svoje askeze, nego mržnju na sladostrasnike; trezvenjaci mrze one koji piju, a u pijanicama se javlja ubilačka mržnja na ceo svet. Oni koji veruju i vole smrtno mrze one koji ne veruju ili one koji drugačije veruju i drugo vole. i, na žalost, često se glavni deo njihove vere i njihove ljubavi troši u toj mržnji. (Najviše zlih i mračnih lica može čovek sresti oko bogomolja, manastira i tekija.) Oni koji tlače i eksploatišu ekonomski slabije, unose u to još i mržnju, koja tu eksploataciju čini stostruko težom i ružnijom, a oni koji te nepravde podnose, maštaju o pravdi i odmazdi, ali kao o nekoj osvetničkoj eksploziji koja bi, kad bi se ostvarila po njihovoj zamisli, morala da bude takva i tolika da bi raznela i tlačenog zajedno sa mrskim tlačiteljem. Vi ste, u većini, navikli da svu snagu mržnje ostavljate za ono što vam je blizu. Vaše su voljene svetinje redovno iza trista reka i planina, a predmeti vaše odvratnosti i mržnje tu su pored vas, u istoj varoši, često sa druge strane vašeg avlijskog zida. Tako vaša ljubav ne traži mnogo dela, a vaša mržnja prelazi vrlo lako na delo. I svoju rođenu zemlju vi volite, žarko volite, ali na tri-četiri razna načina koji se među sobom isključuju, smrtno mrze i često sudaraju.

U nekoj Mopasanovoj pripoveci ima jedan dionizijski opis proleća koji se završava rečima da bi u takve dane po svim uglovima trebalo izlepeti oglase: „Građanine francuski, proleće je, čuvaj se ljubavi.“ Možda bi u Bosni trebalo opominjati čoveka da se na svakom koraku, u svakoj misli i svakom, i najuzvišenijem, osećanju čuva mržnje, urođene, nesvesne, endemične mržnje. Jer toj zaostaloj i ubogoj zemlji, u kojoj žive zbijeno dve različite vere, trebalo bi četiri puta više ljubavi, međusobnog razumevanja i snošljivosti nego drugim zemljama. A u Bosni je, naprotiv, nerazumevanje, koje povremeno prelazi u otvorenu mržnju, gotovo opšta karakteristika stanovnika. Između raznih vera jazovi su tako duboki da samo mržnja uspeva ponekad da ih pređe. Znam da mi se na to može odgovoriti, i sa dosta prava, da se u tom pogledu ipak primećuje izvestan napredak, da su ideje XIX veka i ovde učinile svoje, a da će sada posle oslobođenja i ujedinjenja sve ići mnogo bolje i brže. Bojim se da nije sasvim tako. (Ja sam, čini mi se, za ovo nekoliko meseci dobro video strašne međusobne odnose meću ljudima raznih vera i raznih narodnosti u Sarajevu!) � tampaće se i govoriće se svuda i svakom prilikom: „Brat je mio, koje vere bio“ ili „Ne pita se ko se kako krsti, neg čija mu krvca grije prsi“. „Tuđe poštuj, a svojim se diči“, „Integralno narodno jedinstvo ne poznaje verskih ni plemenskih razlika“. Ali oduvek je u bosanskim građanskim krugovima bila dosta lažne građanske učtivosti, mudrog varanja sebe i drugih zvučnim rečima i praznim ceremonijalom. To prikriva kako-tako mržnju, ali je uklanja i ne sprečava u rastenju. Bojim se da i pod pokrovom svih savremenih maksima mogu u tim krugovima da dremaju stari nagoni i kainovski planovi, i da će živeti dok god ne budu potpuno izmenjene osnove materjalnog i duhovnog života u Bosni. A kad će doći to vreme, i ko će imati snage da to? Jednom će doći, ja u to verujem, ali ovo što sam video u Bosni ne ukazuje na to da se tim putem već sada ide. Naprotiv.

Ja sam o tome razmišljao, naročito poslednjih meseci, kad sam se još borio sa odlukom da zauvek napustim Bosnu. Razumljivo je da ne spava dobro čovek koji se nosi takvim mislima. I ja sam ležao pored otvorenog prozora u sobi u kojoj sam se rodio, napolju je šumela Miljacka naizmenice sa vetrom rane jeseni u još obilnom lišću.

Ko u Sarajevu provodi noć budan u krevetu, taj može da čuje glasove sarajevske noći. Teško i sigurno izbija sat na katoličkoj katedrali: dva posle ponoći. Prođe više od jednog minuta (tačno sedamdeset i pet sekundi, brojao sam) i tek tada se javi nešto slabijim ali prodornim zvukom sat sa pravoslavne crkve, i on iskucava svoja dva sata posle ponoći. Malo za njim iskuca promuklim, dalekim glasom sahat-kula kod Begove-džamije, i to iskuca jedanaest sati, avetinjskih turskih sati, po čudnom računanju dalekih, tuđih krajeva sveta! Jevreji nemaju svoga sata koji iskucava, ali bog jedini zna koliko je sada sati kod njih, koliko po sefardskom a koliko po eškenaskom računanju. Tako i noću, dok sve spava, u brojanju pustih sati gluvog doba bdi razlika koja deli ove pospale ljude koji se budni raduju i žaloste, goste i poste prema četiri razna, među sobom zavađena kalendara, i sve svoje želje i molitve šalju jednom nebu na četiri razna crkvena jezika. A ta razlika je, nekad vidljivo i otvoreno, nekad nevidljivo i podmuklo, uvek slična mržnji, često potpuno istovetna sa njom.

Kakve veze ovo ima s Bugarskom o kojoj je tema?! Ako možeš malo opširnije objasnit...Ako neš opet dobro.