Sirijka: Ne, Slovenija je jadna država, idem dalje!

Stanojko wrote:Циљ је да се створи јавно мњење о великом страдању народа Сирије, и притисну европске владе које не подржавају ратну политику САД

Најезда избеглица која је минулих месеци уздрмала Европску унију и земље кроз које ти несрећници пролазе све више постаје политички инструмент и на неки начин параван за ратне планове Америке. Већина европских хроничара верује да је – судећи по начину организације, јер очигледно је да је кретање избеглица организовано из једног центра – најезда избеглица облик хибридног рата Вашингтона против дела Европске уније, пре свега Немачке. Али зашто баш сада? Иза паравана се, како изгледа, крију оживљени ратни планови, тачније војна интервенција Америке и њених савезника у Сирији.
Да кренемо од организације. Прво, ти несрећни људи нису напустили своје земље ових дана, они су побегли пре најмање 12 месеци и више. До сада су били углавном у Турској а мањим делом и у Грчкој. У избегличким камповима су били збринути и животи им, на шта год да су личили, тренутно нису били угрожени. И онда, наједном, као по команди, кренули су ка Европи и углавном, како сами говоре, ка Немачкој. Из Турске су кренули, то је већ познато, у организацији тамошњих служби безбедности, а Грчка им је, без законом Европске уније регулисане регистрације, дозвољавала несметан пролаз на север. Избеглице су приметно организоване у групе и свака група има свог лидера, који координише њихов пут. Међу њима има и способних младих људи, чији је задатак да изазивају насиље у сукобе са пограничном полицијом. Које се то избеглице туку са полицијом, они ваљда треба да моле за помоћ.
И то је део пројекта јер само насиље доводи избеглице на насловне стране штампе.

Избеглице истовремено нису без пара и путовање сваког од њих кошта у просеку око четири хиљаде евра. Новац, како сами тврде, добијају од хуманитарних организација. Којих? Немачка штампа тврди од америчких. У време боравка Београду, на пример, избеглице су добијале пошиљке новца преко агенције за пренос пара Вестерн јунион. Већина тих новчаних пошиљки је, према подацима банака у Београду, уплаћивано у Саудијској Арабији и Катару и мање у Уједињеним Арапским Емиратима.

ЧУДНО ПОНАШАЊЕ ВЕЛИКЕ БРИТАНИЈЕ

Ко шаље тај новац ако се зна да те земље нису прихватиле ни једног јединог избеглицу нити они који беже имају било кога у тим земљама. Поред тога што је већина њих снабдевена модерним мобилним телефонима, они су веома добро упознати са свим путним правцима и могућностима преласка граница. То више није никаква тајна, али и даље остаје питање зашто се све то покренуло баш сада. Траг одговора је генерална инструкција избеглицама да сви кажу да су из Сирије. За то су обезбеђене и стотине хиљада копија сиријских пасоша, чији је један део завршио и на црном тржишту у Турској и могу да се купе за у просеку око 700 евра. Али, према подацима Европске уније, само мањина избеглица је уствари из Сирије. Од укупног броја придошлих – према подацима ЕУ, реч је о око 220.000 избеглица – само је петина из Сирије. Већина је из Ирака, Авганистана и других земаља. Има чак и Албанаца.

Циљ је очигледно да се сада створи јавно мњење о великом страдалништву народа Сирије иако оно траје већ четири године, и изврши притисак на оне европске владе које не подржавају америчку ратну политику у Сирији. То је део припрема за нове ратне планове у Сирији. И то не само да се створи јавно мњење и постигне предност у хибридном рату против ЕУ и замаскирају ратне припреме него и да се обезбеди простор у земљама суседима Сирије за нове избеглице.

На то сугеришу и потези Велике Британије, која је по правилу најпоузданији индикатор америчких планова. Турска је сада ослобођена стотина хиљада избеглица а Велика Британија неће да прихвати ни једног избеглицу који је отишао из те земље. Али Британија је обећала да ће прихватити око 20.000 избеглица који су у Либану и Јордану и нешто мало оних који су још увек у Турској. Као да сваки амерички савезник има своје избеглице. А зашто не прихвата део оних који су већ стигли у Европу? Ослобађа простор у другим суседним земљама Сирије јер се у ратним плановима очекује долазак нових страдалника. Британски премијер Дејвид Камерон је недавно и посетио групе избеглица у Либану, а за децембар је најавио поновно гласање у парламенту о војној акцији у Сирији. Пре две године Парламент је убедљивом већином гласова одбацио такву могућност, али премијер Камерон сада тражи ново гласање иако је то крајње неуобичајено јер британски парламент по правилу не гласа два пута о истој теми. Тај потез британског премијера је један од поузданих наговештаја америчких планова.


ПРАЗНИНЕ У АМЕРИЧКОМ ПРИСТУПУ

Грађански рат у Сирији траје већ више од четири године. Иако је земља у великој мери разорена и разбијена, Америка и Запад нису успели да сруше легалну власт Башара ал Асада, и он је у деловима који су под његовом контролом веома стабилан и јак. Потом је Америка почела да користи исламистичке формације назване Исламска држава, али, упркос значајним територијалним освајањима, исламисти нису успели да сруше Асадову власт. Званично, за јавност, Америка је непријатељ Исламске државе, и она њен, па су Американци уз неколико савезника предузели ваздушне нападе који, како се показало, нису нанели велику штету Исламској држави. Напротив, ти ваздушни напади су коришћени и за снабдевање оружјем Исламске државе и у многим ситуацијама за војничку помоћ њој.

Америка је уложила велики новац – тврди се најмање 500 милиона долара – у обуку Сиријаца наводно за борбу против Исламске државе, али и то се завршило неуспехом. Пентагон је званично признао да се од свих обучених Сиријаца – обука је била у Турској –само њих „четири или пет“ бори против Исламске државе. Касније је, да би се ублажила брука, преко агенције Ројтерс пласирана вест да се 75 обучених Сиријаца бори против Исламске државе.
Очигледно је да су временом настале велике празнине у америчком приступу и оперативном раду, па се Исламска држава донекле измакла контроли. Празнине и губитак контроле су довели до могућности још једног пораза америчке политике на Блиском истоку, па је у америчком естаблишменту почело да сазрева уверење да је војна интервенција у Сирији једина алтернатива. Уз то, војној интервенцији – новом рату дакле – погодује и све тежа финансијска и економска ситуација која буди страховања од новог финансијског колапса. Али Америка, по правилу, ретко иде сама у ратне авантуре, па је избио проблем савезника, јер већина традиционалних савезника пре свега у Европи не подржава ратне планове са Сиријом. У томе пре свих не желе да учествују Немачка и Француска. И онда на сцену ступа најезда изеглица као хибридни рат и претходница.

Док Вашингтон кује планове, ни други не мирују. Русија и Иран, уз мање видљиву подршку Кине, Ирака и неких других арапских земаља које су званично амерички савезници, крећу у конкретне акције. У Москви већ месецима трају састанци представника званичних власти Сирије и делова опозиције о решавању кризе, а у тај процес су се укључили и изасланици неких арапских земаља које, иако амерички савезници, покушавају да сопствени спас потраже у процесима чији је Русија посредник.

РУСИЈА ПРЕУЗИМА ИНИЦИЈАТИВУ

Процена празнина у снази и организацији Исламске државе и сазнања о америчким ратним плановима мотивисали су Русију да у форми међудржавног споразума са Дамаском – значи на легалној основи – крене у у јачање свог војног присуства у Сирији. Русија преузима иницијативу. Није реч само о испоруци додатног наоружања Сирији, које је легално на основу споразума, него и јачању физичког присуства. Занимљиво је да сличну акцију покренуо и Иран мада је сада у фази отопљавања односа са Америком и Британијом. Како изгледа, Сирија би уз конкретну подршку Русије и Ирана, али и Ирака, ускоро могла да порази Исламску државу, а није искључено да би се пораз потом проширио и на северни Ирак.

У таквим околностима Америка би могла доспети у ситуацију да она брани Исламску државу и тако буде потпуно разоткривена. Истовремено, има наговештаја да би руски председник Владимир Путин током скорог заседања Генералне скупштине Уједињених нација могао да покрене иницијативу да се створи истинска међународна коалиција против Исламске државе, што би, проценује се у Вашингтону, био још један амерички пораз. Јер та евентуална руска иницијатива би могла добити подршку Генералне скупштине. У таквом амбијенту Вашингтон покреће инцијативу да преговара са Москвом о „заједничким акцијама у борби против Исламске државе“ и тражењу решења за кризу у Сирији. Ако је судити по незваничним информацијама из Вашингтона, то је само покушај куповине времена и минирања процеса који су већ у поодмаклој фази и Америка не одустаје од ратних планова. На то сугеришу и недавни долазак државног секретара Џона Керија у Лондон, који је кључни савезник у тим плановима, и његова изјава о америчким условима за преговоре са Русијом. На основу Керијеве изјаве, стиче се утисак да Америка сада жели да преговорима постигне оно што није успела помажући рат у Сирији, и то сада уз помоћ Русије. Нереална амбиција.

Поново је реч о „великој игри“, о вишеслојној игри, о истинској историји, па је у овом тренутку заиста тешко рећи како ће се ситуација развијати. За сада се једино чини извесним неизбежни пораз Исламске државе у Сирији и њеног калифата, на овај или онај начин. Колико ће бораца Исламске државе стићи у Европу као избеглице, није познато. Све друго је неизвесно и могуће – и рат и политички процес. Сви се изгледа спремају и за једно и за друго.

Има ли све то везе са Србијом? И има и нема. Србија, по дефиницији, нема директне везе са тим „великим играма“, али је као земља транзита десетине хиљада избеглица које се представљају да су из Сирије уплетена у њу. Не због тога што је транзитна земља, јер то је њен географски положај. Али, на основу реторике и изјава њених лидера утисак је да је и она део тог пројекта. Уосталом, није обавезно да избеглице из Турске у Европу иду преко Србије. Избор је, међутим, због неког разлога пао на Србију и она стицајем околности постаје део коалиције не само против Сирије него и Европе. Тако се десило. Србија, наравно, нема велики утицај на све те процесе, али би могла имати последице.



Zanimljivo promišljanje:



Cilj je da se stvori javno mnjenje o velikom stradanju naroda Sirije, i pritisnu evropske vlade koje ne podržavaju ratnu politiku SAD

Najezda izbeglica koja je minulih meseci uzdrmala Evropsku uniju i zemlje kroz koje ti nesrećnici prolaze sve više postaje politički instrument i na neki način paravan za ratne planove Amerike. Većina evropskih hroničara veruje da je – sudeći po načinu organizacije, jer očigledno je da je kretanje izbeglica organizovano iz jednog centra – najezda izbeglica oblik hibridnog rata Vašingtona protiv dela Evropske unije, pre svega Nemačke. Ali zašto baš sada? Iza paravana se, kako izgleda, kriju oživljeni ratni planovi, tačnije vojna intervencija Amerike i njenih saveznika u Siriji.
Da krenemo od organizacije. Prvo, ti nesrećni ljudi nisu napustili svoje zemlje ovih dana, oni su pobegli pre najmanje 12 meseci i više. Do sada su bili uglavnom u Turskoj a manjim delom i u Grčkoj. U izbegličkim kampovima su bili zbrinuti i životi im, na šta god da su ličili, trenutno nisu bili ugroženi. I onda, najednom, kao po komandi, krenuli su ka Evropi i uglavnom, kako sami govore, ka Nemačkoj. Iz Turske su krenuli, to je već poznato, u organizaciji tamošnjih službi bezbednosti, a Grčka im je, bez zakonom Evropske unije regulisane registracije, dozvoljavala nesmetan prolaz na sever. Izbeglice su primetno organizovane u grupe i svaka grupa ima svog lidera, koji koordiniše njihov put. Među njima ima i sposobnih mladih ljudi, čiji je zadatak da izazivaju nasilje u sukobe sa pograničnom policijom. Koje se to izbeglice tuku sa policijom, oni valjda treba da mole za pomoć.
I to je deo projekta jer samo nasilje dovodi izbeglice na naslovne strane štampe. 

Izbeglice istovremeno nisu bez para i putovanje svakog od njih košta u proseku oko četiri hiljade evra. Novac, kako sami tvrde, dobijaju od humanitarnih organizacija. Kojih? Nemačka štampa tvrdi od američkih. U vreme boravka Beogradu, na primer, izbeglice su dobijale pošiljke novca preko agencije za prenos para Vestern junion. Većina tih novčanih pošiljki je, prema podacima banaka u Beogradu, uplaćivano u Saudijskoj Arabiji i Kataru i manje u Ujedinjenim Arapskim Emiratima.

ČUDNO PONAŠANjE VELIKE BRITANIJE

Ko šalje taj novac ako se zna da te zemlje nisu prihvatile ni jednog jedinog izbeglicu niti oni koji beže imaju bilo koga u tim zemljama. Pored toga što je većina njih snabdevena modernim mobilnim telefonima, oni su veoma dobro upoznati sa svim putnim pravcima i mogućnostima prelaska granica. To više nije nikakva tajna, ali i dalje ostaje pitanje zašto se sve to pokrenulo baš sada. Trag odgovora je generalna instrukcija izbeglicama da svi kažu da su iz Sirije. Za to su obezbeđene i stotine hiljada kopija sirijskih pasoša, čiji je jedan deo završio i na crnom tržištu u Turskoj i mogu da se kupe za u proseku oko 700 evra. Ali, prema podacima Evropske unije, samo manjina izbeglica je ustvari iz Sirije. Od ukupnog broja pridošlih – prema podacima EU, reč je o oko 220.000 izbeglica – samo je petina iz Sirije. Većina je iz Iraka, Avganistana i drugih zemalja. Ima čak i Albanaca.

Cilj je očigledno da se sada stvori javno mnjenje o velikom stradalništvu naroda Sirije iako ono traje već četiri godine, i izvrši pritisak na one evropske vlade koje ne podržavaju američku ratnu politiku u Siriji. To je deo priprema za nove ratne planove u Siriji. I to ne samo da se stvori javno mnjenje i postigne prednost u hibridnom ratu protiv EU i zamaskiraju ratne pripreme nego i da se obezbedi prostor u zemljama susedima Sirije za nove izbeglice.

Na to sugerišu i potezi Velike Britanije, koja je po pravilu najpouzdaniji indikator američkih planova. Turska je sada oslobođena stotina hiljada izbeglica a Velika Britanija neće da prihvati ni jednog izbeglicu koji je otišao iz te zemlje. Ali Britanija je obećala da će prihvatiti oko 20.000 izbeglica koji su u Libanu i Jordanu i nešto malo onih koji su još uvek u Turskoj. Kao da svaki američki saveznik ima svoje izbeglice. A zašto ne prihvata deo onih koji su već stigli u Evropu? Oslobađa prostor u drugim susednim zemljama Sirije jer se u ratnim planovima očekuje dolazak novih stradalnika. Britanski premijer Dejvid Kameron je nedavno i posetio grupe izbeglica u Libanu, a za decembar je najavio ponovno glasanje u parlamentu o vojnoj akciji u Siriji. Pre dve godine Parlament je ubedljivom većinom glasova odbacio takvu mogućnost, ali premijer Kameron sada traži novo glasanje iako je to krajnje neuobičajeno jer britanski parlament po pravilu ne glasa dva puta o istoj temi. Taj potez britanskog premijera je jedan od pouzdanih nagoveštaja američkih planova.


PRAZNINE U AMERIČKOM PRISTUPU

Građanski rat u Siriji traje već više od četiri godine. Iako je zemlja u velikoj meri razorena i razbijena, Amerika i Zapad nisu uspeli da sruše legalnu vlast Bašara al Asada, i on je u delovima koji su pod njegovom kontrolom veoma stabilan i jak. Potom je Amerika počela da koristi islamističke formacije nazvane Islamska država, ali, uprkos značajnim teritorijalnim osvajanjima, islamisti nisu uspeli da sruše Asadovu vlast. Zvanično, za javnost, Amerika je neprijatelj Islamske države, i ona njen, pa su Amerikanci uz nekoliko saveznika preduzeli vazdušne napade koji, kako se pokazalo, nisu naneli veliku štetu Islamskoj državi. Naprotiv, ti vazdušni napadi su korišćeni i za snabdevanje oružjem Islamske države i u mnogim situacijama za vojničku pomoć njoj.

Amerika je uložila veliki novac – tvrdi se najmanje 500 miliona dolara – u obuku Sirijaca navodno za borbu protiv Islamske države, ali i to se završilo neuspehom. Pentagon je zvanično priznao da se od svih obučenih Sirijaca – obuka je bila u Turskoj –samo njih „četiri ili pet“ bori protiv Islamske države. Kasnije je, da bi se ublažila bruka, preko agencije Rojters plasirana vest da se 75 obučenih Sirijaca bori protiv Islamske države.
Očigledno je da su vremenom nastale velike praznine u američkom pristupu i operativnom radu, pa se Islamska država donekle izmakla kontroli. Praznine i gubitak kontrole su doveli do mogućnosti još jednog poraza američke politike na Bliskom istoku, pa je u američkom establišmentu počelo da sazreva uverenje da je vojna intervencija u Siriji jedina alternativa. Uz to, vojnoj intervenciji – novom ratu dakle – pogoduje i sve teža finansijska i ekonomska situacija koja budi strahovanja od novog finansijskog kolapsa. Ali Amerika, po pravilu, retko ide sama u ratne avanture, pa je izbio problem saveznika, jer većina tradicionalnih saveznika pre svega u Evropi ne podržava ratne planove sa Sirijom. U tome pre svih ne žele da učestvuju Nemačka i Francuska. I onda na scenu stupa najezda izeglica kao hibridni rat i prethodnica.

Dok Vašington kuje planove, ni drugi ne miruju. Rusija i Iran, uz manje vidljivu podršku Kine, Iraka i nekih drugih arapskih zemalja koje su zvanično američki saveznici, kreću u konkretne akcije. U Moskvi već mesecima traju sastanci predstavnika zvaničnih vlasti Sirije i delova opozicije o rešavanju krize, a u taj proces su se uključili i izaslanici nekih arapskih zemalja koje, iako američki saveznici, pokušavaju da sopstveni spas potraže u procesima čiji je Rusija posrednik.

RUSIJA PREUZIMA INICIJATIVU

Procena praznina u snazi i organizaciji Islamske države i saznanja o američkim ratnim planovima motivisali su Rusiju da u formi međudržavnog sporazuma sa Damaskom – znači na legalnoj osnovi – krene u u jačanje svog vojnog prisustva u Siriji. Rusija preuzima inicijativu. Nije reč samo o isporuci dodatnog naoružanja Siriji, koje je legalno na osnovu sporazuma, nego i jačanju fizičkog prisustva. Zanimljivo je da sličnu akciju pokrenuo i Iran mada je sada u fazi otopljavanja odnosa sa Amerikom i Britanijom. Kako izgleda, Sirija bi uz konkretnu podršku Rusije i Irana, ali i Iraka, uskoro mogla da porazi Islamsku državu, a nije isključeno da bi se poraz potom proširio i na severni Irak.

U takvim okolnostima Amerika bi mogla dospeti u situaciju da ona brani Islamsku državu i tako bude potpuno razotkrivena. Istovremeno, ima nagoveštaja da bi ruski predsednik Vladimir Putin tokom skorog zasedanja Generalne skupštine Ujedinjenih nacija mogao da pokrene inicijativu da se stvori istinska međunarodna koalicija protiv Islamske države, što bi, procenuje se u Vašingtonu, bio još jedan američki poraz. Jer ta eventualna ruska inicijativa bi mogla dobiti podršku Generalne skupštine. U takvom ambijentu Vašington pokreće incijativu da pregovara sa Moskvom o „zajedničkim akcijama u borbi protiv Islamske države“ i traženju rešenja za krizu u Siriji. Ako je suditi po nezvaničnim informacijama iz Vašingtona, to je samo pokušaj kupovine vremena i miniranja procesa koji su već u poodmakloj fazi i Amerika ne odustaje od ratnih planova. Na to sugerišu i nedavni dolazak državnog sekretara Džona Kerija u London, koji je ključni saveznik u tim planovima, i njegova izjava o američkim uslovima za pregovore sa Rusijom. Na osnovu Kerijeve izjave, stiče se utisak da Amerika sada želi da pregovorima postigne ono što nije uspela pomažući rat u Siriji, i to sada uz pomoć Rusije. Nerealna ambicija.

Ponovo je reč o „velikoj igri“, o višeslojnoj igri, o istinskoj istoriji, pa je u ovom trenutku zaista teško reći kako će se situacija razvijati. Za sada se jedino čini izvesnim neizbežni poraz Islamske države u Siriji i njenog kalifata, na ovaj ili onaj način. Koliko će boraca Islamske države stići u Evropu kao izbeglice, nije poznato. Sve drugo je neizvesno i moguće – i rat i politički proces. Svi se izgleda spremaju i za jedno i za drugo.

Ima li sve to veze sa Srbijom? I ima i nema. Srbija, po definiciji, nema direktne veze sa tim „velikim igrama“, ali je kao zemlja tranzita desetine hiljada izbeglica koje se predstavljaju da su iz Sirije upletena u nju. Ne zbog toga što je tranzitna zemlja, jer to je njen geografski položaj. Ali, na osnovu retorike i izjava njenih lidera utisak je da je i ona deo tog projekta. Uostalom, nije obavezno da izbeglice iz Turske u Evropu idu preko Srbije. Izbor je, međutim, zbog nekog razloga pao na Srbiju i ona sticajem okolnosti postaje deo koalicije ne samo protiv Sirije nego i Evrope. Tako se desilo. Srbija, naravno, nema veliki uticaj na sve te procese, ali bi mogla imati posledice.