Mučiteljka našeg Milana knjigom "pere" svoju savest

Mučiteljka našeg Milana knjigom "pere" svoju savest


Svedočenje supruge i sina pilota Mićića, zatočenika “Lore”, koga je zlostavljala Tanja Belobrajdić. Supruga Slađana: Kada su ga razmenili, jedva sam ga prepoznala. Sin Dušan: Želeo sam da se suočim sa očevim krvnicima


DA Tanju Belobrajdić Društvo hrvatskih književnika “Slavić”, nedavno nije nagradilo za roman “Crni kaput”, njeno prvo spisateljsko ostvarenje, moguće je da bi njena stvarna uloga u tragediji Srba, zatočenika splitske “Lore”, ostala zatočena u tami istine o srpskom stradanju u ovom zloglasnom kazamatu.



Nagrada koja joj je dodeljena za “najbolji prvenac u protekloj godini”, međutim, otvorila je nikad nezarasle rane i sećanja. Pokrenula priču o stvarnoj roli spisateljice s početka 90-ih. Mučiteljice koja u romanu svoju monstruoznu torturu pripisuje žrtvama, izmeštajući ih, a gde bi drugo, nego u Vukovar.
Posle romana zaogrnutog crnim, spisateljica Belobrajdić, da nije svedoka koji su preživeli pakao “Lore”, možda bi i mogla da bude prihvaćena kao mirotvorac, kako se predstavlja ne samo u svojim pričama, nego i u suočavanju sa sinom jednog od mučenika, u pokušaju da spere savest, pokaže pokajanje, ali ne oči u oči, već preko društvene mreže “Fejsbuk”.
BEOGRAD, VREME SADAŠNjE
- Ja sam Dušan Mićić, sin pilota Milana Mićića mučenog u “Lori” do besvesti - govori mladić koji je stasavao i stasava u sećanje koje ga je progonilo i progoni. - Imao sam 16 godina, 2013, kada sam počeo da tragam za očevim mučiteljima. Da se s njima suočim. Da upitam: zašto? Da li njih progoni sudbina mojih roditelja. Da li ikada mogu da zamisle kolike su bile suze moje majke. Kakva je njena trauma bila. Da li će joj muža i u kakvom stanju vratiti. Uz sve to, pokrenula me je i tragedija da oca, posle svih njegovih muka, nepovratno izgubim. Ali, pamtim njegova svedočenja, priče njegovih kolega i zatvorskih sapatnika u kojima dominiraju dva imena najmonstruoznijih mučitelja: Tomislava Duića, komandanta zatvora “Lora” i još monstruoznije njegove žene, Tanje, tada Duić, danas Belobrajdić. I, uspeo sam, doduše, samo preko društvene mreže.
- Ja sam Slađana Mićić, supruga Milanova, Dušanova majka. Nas dvoje živimo oslonjeni jedno na drugo u ovom neopisivom nemiru otkad je Dušan svoju mladost podredio suočavanju sa očevim mučiteljima, jer je njegovo detinjstvo i odrastanje pratila očeva sudbina. Mada smo se suprug i ja trudili, očigledno bezuspešno, da ga od toga udaljimo. Nismo uspeli. Nisam uspela. Ovaj roman “Crni kaput” Tanje Belobrajdić ponovo je otvorio rane.
Dušan i Slađana Mićić sa Milanovim pismom iz "Lore"




MOSTAR, 1992.
- Milan i ja smo se venčali 28. marta, a njega su na moje oči kidnapovali 19. aprila, u Splitskoj ulici gde smo stanovali. Za mene potpuni užas, a za njega... On nije pokazivao nemir, toliko je bio jak i duhovno i fizički. Pretpostavljala sam, zapravo gotovo sam bila sigurna, da je završio u “Lori”, jer su već na adresi tog zloglasnog zatvora bili kidnapovani vojnici, rezervisti, oficiri JNA. Znala sam da odavde neću moći da mu pomognem. Uputila sam se u Beograd, u Unprofor. Posle mučnih sati pregovaranja, uspela sam da njegov nestanak prijavim Međunarodnom Crvenom krstu. To ga je i spaslo. Mnoge, nažalost, nije. Dani su bili godine, stizale su strašne vesti iz “Lore”. Milanovo prvo pismo, otvoreno, koje sam dobila sa pečatom Međunarodnog Crvenog krsta, nije me ohrabrilo, ali jeste osnažilo da ne posustajem.
NEMETIN, 14. AVGUST 1992.
- Posle četiri meseca, moj suprug je ovde razmenjen. Dočekala sam ga u Beogradu. Jedva sam ga prepoznala. Bio je slabiji najmanje 20 kilograma, a bio je gromada. Polomljena rebra, slomljen nos. Mesecima nije mogao da spava, a nije želeo da priča... Tek posle, govorio je da su se nad njim iživljavali Tomislav Duić, komandant logora “Lora”, a još monstruoznije njegova tadašnja žena Tanja. Dolazila je, mada je negde bila medicinska sestra izvan tog logora, samo da tuče i prebija. Milan je, zahvaljujući tome što je njegov nestanak prijavljen Međunarodom Crvenom krstu, smešten u blok gde su bili zatvorenici o kojima je u ovoj organizaciji prijavljen nestanak. Pričao mi je da je iz bloka C malo ko pretekao smrt. Tanja je dolazila u pilotskim čizmama. Gazila ljude do besvesti. A posle... Posle ih je gazila da se osveste. Milan je pričao da je prisiljavan da uz pseću kućicu laje. Da, sa ostalim zatvorenicima, lovi miševe. Ali to nije bilo dovoljno. Morao je da bude pažljiv dok juri hrvatske miševe. Upućivali su ga da pere zatvorske nužnike. Tamo je zaticao delove ljudskih tela. Dok je o ovim užasima govorio, moj suprug nije bio ostrašćen. To mi je bio signal da nije duhovno klonuo.
PRIZNALA DA JE BILA U “LORI”


DUŠANOVA priča: Šesnaest godina sam napunio, prošlo detinjstvo, a kao da nije, imao sam “grešku” da od treće godine pamtim. Onda sam, u svojoj šesnaestoj, odlučio da, kako god, potražim tu Tanju Duić Belobrajdić i upitam je zna li ona koga je mučila. Moj otac je bio pilot transportnog helikoptera koji je prevozio ranjenike. Pre nego što sam počeo da tragam, u našu kuću je došao porodični prijatelj Tonči Mojić. Otvorio kompjuter... Ispred mene su bila očeva svedočenja, ali i svedočenja drugih zatočenika u “Lori”. Našao sam Tanju preko "Fejsbuka". Usledila je prepiska. Pravdala se da ona nije ta Tanja, da nije bila u “Lori”, odgovarala frazama, a na kraju je ipak priznala da je “njena jedina greška što je bila žena Tomislava Duića”.

A party pooper..sad ce netko popis nestalih,popis pobijenih na Ovcari,odvedenih u logore u Srbiji,razmijenjenih u komadu/vise komada,etc..

Moram da napomenem da sam nečovječno napadnut i prije same otmice. S obzirom da sam rođen na tim prostorima, od oca Srbina i majke Slovenke, nuđeno mi je da pređem u tada tzv. Hrvatsku vojsku, na što nisam pristao. Zbog toga mi je izvjesni Perišić (nadimak Rambo), kojega sam i poslije sreo u Lori, izrešetao stan, naravno s ciljem da me ubije. Tada su mi prišili etiketu ratnog zločinca. Da li može čovjek biti zločinac ako još vrijeme zločina nije ni počelo? Jedino zato što nisam otišao na tu stranu ili što nosim srpsko prezime, bio sam zločinac!

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=329930

SIne odjebi.

RayMabus wrote:Moram da napomenem da sam nečovječno napadnut i prije same otmice. S obzirom da sam rođen na tim prostorima, od oca Srbina i majke Slovenke, nuđeno mi je da pređem u tada tzv. Hrvatsku vojsku, na što nisam pristao. Zbog toga mi je izvjesni Perišić (nadimak Rambo), kojega sam i poslije sreo u Lori, izrešetao stan, naravno s ciljem da me ubije. Tada su mi prišili etiketu ratnog zločinca. Da li može čovjek biti zločinac ako još vrijeme zločina nije ni počelo? Jedino zato što nisam otišao na tu stranu ili što nosim srpsko prezime, bio sam zločinac!

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=329930

SIne odjebi.

Svaka daljna rasprava je ovdje završena : ponuđeno mu je da pređe na našu stranu , odbio je.

Nema se tu šta više raspravljat.

ne znam ko je veci zlocinac,
nagradjena ili  nagradjivački ziri :(

pizzon wrote:ne znam ko je veci zlocinac,
nagradjena ili  nagradjivački ziri :(

Ne znam al u slucaju ovog lika i ja bi mu sve kosti polomija.

Dobro je proša.

vi ste blesavi,
nagraditi zlocinca za opsi svojih zlocina,
u svetlu unapredjivanja knjizevnosti.
to prevazilazi svaku racionalnost, 
to nema veze sa zdravim razumum.
i ssd, oni ce nama da kenjaju o billo cemu.
nije zapad uzalud  zagrmeo  prema hrvatskoj

RayMabus wrote:Moram da napomenem da sam nečovječno napadnut i prije same otmice. S obzirom da sam rođen na tim prostorima, od oca Srbina i majke Slovenke, nuđeno mi je da pređem u tada tzv. Hrvatsku vojsku, na što nisam pristao. Zbog toga mi je izvjesni Perišić (nadimak Rambo), kojega sam i poslije sreo u Lori, izrešetao stan, naravno s ciljem da me ubije. Tada su mi prišili etiketu ratnog zločinca. Da li može čovjek biti zločinac ako još vrijeme zločina nije ni počelo? Jedino zato što nisam otišao na tu stranu ili što nosim srpsko prezime, bio sam zločinac!

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=329930

SIne odjebi.

Pogledaj ga kako laže :

Nakon što sam otet u Mostaru (19. aprila 1992) odveden sam u Grude, gdje sam boravio do jedan sat poslije pola noći. 20-og aprila iz Gruda sam odveden u Loru, gdje sam ostao sve do razmjene 14. augusta 1992. godine. 



Da li može čovjek biti zločinac ako još vrijeme zločina nije ni počelo? Jedino zato što nisam otišao na tu stranu ili što nosim srpsko prezime, bio sam zločinac!



JRM napada Split 1991

pizzon wrote:vi ste blesavi,
nagraditi zlocinca za opsi svojih zlocina,
u svetlu unapredjivanja knjizevnosti.
to prevazilazi svaku racionalnost, 
to nema veze sa zdravim razumum.
i ssd, oni ce nama da kenjaju o billo cemu.
nije zapad uzalud  zagrmeo  prema hrvatskoj

Ja joj tu nagradu nisam dao niti znam o cemu se tu radi a niti me zanima. Nek to riješava društvo književnika il tko joj je vec tu nagradu urucija.

Lik je bija JNA vojnik , ponuđeno mu je da pređe na našu stranu , odbio je.

Još i laže kako zlocin nije još ni poceo kao eto nije on kriv nevin je a i uz ponudu da pređe ovamo nece.

I ti se čudiš šta ga je prebilo ?

Pa sine on je dobro proša.

RayMabus wrote:

RayMabus wrote:Moram da napomenem da sam nečovječno napadnut i prije same otmice. S obzirom da sam rođen na tim prostorima, od oca Srbina i majke Slovenke, nuđeno mi je da pređem u tada tzv. Hrvatsku vojsku, na što nisam pristao. Zbog toga mi je izvjesni Perišić (nadimak Rambo), kojega sam i poslije sreo u Lori, izrešetao stan, naravno s ciljem da me ubije. Tada su mi prišili etiketu ratnog zločinca. Da li može čovjek biti zločinac ako još vrijeme zločina nije ni počelo? Jedino zato što nisam otišao na tu stranu ili što nosim srpsko prezime, bio sam zločinac!

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=329930

SIne odjebi.

Svaka daljna rasprava je ovdje završena : ponuđeno mu je da pređe na našu stranu , odbio je.

Nema se tu šta više raspravljat.

u biti poznato je što se tamo događalo. ovo što ovaj opisuje, tako su tretirali naše zarobljene po logorima, sakrivali ih od crvenog križa, ubijali od batina, neke ubili, mučili. par tih, koji su prošli torture i pukli pustili u loru, valjda ih je taj zapovjednik pustio da se iskale na zarobljenim srbima. sto je ludo jer nisu ih ti mučili ali..

Postoji ženevska konvencija o pravima ratnih zarobljenika.

Poprilicno je jasna.

Tako da meni krivica svih koji su mlatili , mucili i ubijali regularne pripadnike vojnih snaga zarobljenih od suprotne strane .....NIJE UPITNA.

IvyTeasdale wrote:A party pooper..sad ce netko popis nestalih,popis pobijenih na Ovcari,odvedenih u logore u Srbiji,razmijenjenih u komadu/vise komada,etc..

Ma jebe mi se ya to. Stavr je u tome da ova "mirotvorka" jeste ratni zločinac i da to nije izmišljotina kako se ovde tvrdilo. Za sam slučaj znam još od 1992. Ona jeste ženski monstrum koji je mučio zarobljene,

kaja_333 wrote:

RayMabus wrote:

RayMabus wrote:Moram da napomenem da sam nečovječno napadnut i prije same otmice. S obzirom da sam rođen na tim prostorima, od oca Srbina i majke Slovenke, nuđeno mi je da pređem u tada tzv. Hrvatsku vojsku, na što nisam pristao. Zbog toga mi je izvjesni Perišić (nadimak Rambo), kojega sam i poslije sreo u Lori, izrešetao stan, naravno s ciljem da me ubije. Tada su mi prišili etiketu ratnog zločinca. Da li može čovjek biti zločinac ako još vrijeme zločina nije ni počelo? Jedino zato što nisam otišao na tu stranu ili što nosim srpsko prezime, bio sam zločinac!

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=329930

SIne odjebi.

Svaka daljna rasprava je ovdje završena : ponuđeno mu je da pređe na našu stranu , odbio je.

Nema se tu šta više raspravljat.

u biti poznato je što se tamo događalo. ovo što ovaj opisuje, tako su tretirali naše zarobljene po logorima, sakrivali ih od crvenog križa, ubijali od batina, neke ubili, mučili. par tih, koji su prošli torture i pukli pustili u loru, valjda ih je taj zapovjednik pustio da se iskale na zarobljenim srbima. sto je ludo jer nisu ih ti mučili ali..

I Mičić je preživeo zahvaljujući tome što ga je njegova supruga na vreme prijavljen UNHCR-u. Inačer bi nestao kao i mnogi drugi.

Ona je glupaca. Ne poznaje ženevsku konvenciju o ratnim zarobljenicima.

Šta ti njega imaš mucit ovo ono ?

Il ga kokni il ga ne diraj.

dzango wrote:
I Mičić je preživeo zahvaljujući tome što ga je njegova supruga na vreme prijavljen UNHCR-u. Inačer bi nestao kao i mnogi drugi.

Hebeni UNHRCer.

Treća ženevska konvencija

Konvencija o postupanju s ratnim zarobljenicima - štiti pripadnike oružanih snaga koji su zarobljeni, sadrži pravila o postupanju prema njima i ustanovljuje prava i obaveze sile u čijoj su vlasti

---

No ima kvaka ....vrijedi samo ako su zarobljeni vojnici u regularnim uniformama tj ako se nisu preobukli u paravojne.

Ta prica da ovo ne vrijedi u tom slucaju kad su preodjeveni u druge uniforme posebno tvoje je iz njemacke protuofenzive u ww2 kad su se Švabe masovno oblacile u americke uniforme , tražili su one koji znaju engleski i onda ih slali naprijed i ovi rokali po saveznicima .....ono kao mi smo vaši , ovi dođu blizu i onda pobiju Amerikance i druge saveznike.

U tom slucaju ga smiješ koknit.

Rupa u zakonu.

Ženevska konvenkcija je poprilicno jasna. Ovaj lik je još i odlicno proša s obzirom na njegov stav plus još i laže. 

To je šta se tice situacije u kojoj se našao on ka on. Ja bi mu sve kosti polomija tako da ....

Šta se tice krivice tu nema šta ono ...jesi ga jednom udarija ...kriv si.

Tako da u suštini nije bitno jel ti njega peceš na gradelama i te šeme ....il si ga samo jednom udarija nogom dok je bija na podu.

Kriv si.

Kraj price.