UUOT! (upravo u ovom trenutku)

Položila vozački jutros u 7 i po! Moj instruktor je stvarno car od čovjeka, sad kužim. Drago mi je da sam i to skinula s ramena.
Jučer odlično bilo na predavanju o WordPressu.

cestitke  

Hvala, stvarno mi je to bila muka. Al ove godine sam se jednostavno odlučila uhvatit u koštac sa svim sranjima i strahovima. I to je to.

 bravo med!! rasturaš u svemu :D

  

medication wrote:Položila vozački jutros u 7 i po! Moj instruktor je stvarno car od čovjeka, sad kužim. Drago mi je da sam i to skinula s ramena.
Jučer odlično bilo na predavanju o WordPressu.

Fascinantno kako svi sa foruma polazu u dvadeset i kojoj. :D
Tako cu i ja za 7 godina.  

Cestitam. ;)  :cyclops:  

A mene i strah voznje i toga...

Kod mene se naoblacilo. Bit ce kise.  

EDIT: Danas sam bez piture sa mrvom pudera i osjecam se ruzno, ali ugodno. :D

Ah, kad se sitin svog polaganja.. :D Ja mislin da me proša na lipe oči :D

Bravo Med!!!!!! ;) :)

Strah od polaganja i vožnje i mene čeka....  

Al moram kroz to...planiram ove godine...ako bude novaca...veliki mi je to hendikep sto ne znam vozit...

Ja sebi dolazim...bila sinoć na koncertu Divljih jagoda i Cevene jabuke,bilo odlično...danas opet imam spoja sa curama za pripreme za djevojačku večer od prijateljice....

Razumijem strah u potpunosti, ali meni su više išli na živce ti strahovi. Bojiš se ovoga i onoga i na kraju te to stalno zaustavlja. Jednostavno kad mi se skupilo nešto para, otišla sam i upisala. Rekla sam samo da bi nekog instruktora koji je smiren i dobar pedagog. Točno to sam i dobila. A to vam je po meni i najbitnije. I naravno nakon toga praksa koja mene čeka.

U zadnjih godinu dana i samnom je bilo svasta. Do tada nisam znala za nista oko sebe. I jednostavno su se dogodile stvari koje su mi utjerale tu neku pretjeranu brigu... Prvenstveno za moje zdravlje. I sada me zna strah ulovit... Treba covjek ici protiv tih strahova, ako ne zaglibi samo dublje. Ja samo zelim rijesiti se toga. Zbog straha kao da si dijelom paralizira.

Da sada idem polagat nebih nikada zavrsila. Pocela bih se tresti i jos bih prometnu napravila... Kada budem novaca imala, vlastitog, tada ce mi i dijelom biti lakse pa cu tada i krenuti.

Samo pomalo, ako osjećaš da nije trenutak, nemoj ništa forsirat. Kad bude trenutak, samo se sjeti da "fear is the mind killer".
Mogu se poistovjetit sa pretjeranom brigom (mi vjerojatno spadamo u onu skupinu osoba koje nikad neće bit pretjerano bezbrižne i neodgovorne, al to isto prihvatiš s vremenom), ali isto tako ti mogu potvrdit da se stvari, dobre i loše, događaju neovisno o tome brineš li ili ne i da ti pretjerana briga samo smanjuje kvalitetu života. Nevezano uz vožnju, vožnja je sitnica.

Imala sam totalno čudnih zadnjih pola godine, odlučila sam počet mijenjat neke stvari koje su me kočile. Bilo mi je naporno fizički i psihički nekad izdržat tempo koji sam si sama nabila, ali na kraju se isplati.

komplicirana priča za iznosit na forumu, ali kužim dosta stvari o kojima ti pričaš, jer sam ih i sama prošla

Smanjuje prokleto kvalitetu zivljenja. Neke se stvari, ako se trebaju dogodit dogode neovisno brinemo li ili ne, o njima...imas pravo. Na kraju sam shvatila da svaki put kada sam umirala od brige i straha, da je sve bilo ok. Ali sam si skratila nekada cak i desetak dana. A tesko je, kada zivis u tom oblaku neko vrijeme, pokrenuti se iz toga, kako da kazem. Ja se osjecam totalno paralizirano... od jednog straha, stvorilo se deset novih...

Jeje, teško je pokrenut se u trenutku. Ali kad gledaš širu sliku, još je teže osvrnut se na svoj život nakon nekog vremena i žalit za propuštenim prilikama, ili neopravdanim strahovima, ili samonabijenim kompleksima ili zavidjet ljudima koji su živjeli život punim plućima.

Zato mislim da treba svako malo pretrest svoj život. To zna bit neugodno, jer si je nekad teško priznat da griješimo, da smo loše postupili. Ali s obzirom da je ionako riječ o unutarnjem dijalogu, nećeš se osramotit :D
Ako u tom pretresanju uočiš da te neki vlastiti filmovi koče da živiš život kakav želiš živjet, započneš promjene malim koracima. Padneš, pa ustaneš. Padneš, pa ustaneš. I tako dalje.
To te neće dovest do savršenog života, jer takav ne postoji, al bar ćeš imat više samopouzdanja radi hvatanja u koštac s problemima, od kojih će ti neki na kraju bit smiješni.

Sad pametujem tu na forumu, ali ja imam puno za mest ispred svog praga u glavi.

A dobro med tko to nema? 
Kad vratim film unazad ne bih se vratila u mlađe Dane vas zbog nesigurnosti..
Svi mi imamo valjda te cikluse.....

kako mogu oblačit tajice bez da prekriju guzice    sad na poslu neka mala bila..



neću nikad zaboravit na sahrani nedavno..  ženska, istinski komad, lijepa i zgodna, znam ju inače iz srednje.. ali tajice! i to na sahrani! neke prošarane bijelim crtama.. gore kratka jakna.. ne znam, al meni je to previše

naježim se i posramim za njih kad to vidim  

ja ih nosim bez majice preko kad idem trčat :) Al dobro, to su one sportske.

Što se tiče ovih strahova i življenja s tim. Kod mene je skroz suprotno. Problem je što nemam nikakvih strahova i onda mi se o odbije o glavu.
Možda je to zato što po prirodi nisam paničar nego poprilična flegma pa olako shvaćam neke stvari i upuštam se u sve i svašta. Može se to prepisat i nepromišljenosti.
Što da vam kažem, sa strahovima se svakako treba suočiti. To je samo strah.
Dobro je dok nije fobija.