Igračima je “Javor” bio dnevni boravak. A po potrebi i kancelarija. Tu je Jurica Jerković potpisao ugovor za Zuerich (“ka da ga sad gledan, za stolon su bili samo on i gazda Zuericha, nije oko njih bilo menadžera”), a tu se i kidala odjeća (“od sriće, dabome”) nakon što je Dragan Holcerpotpisao za Stuttgart.

Imao je tada “Javor” i još jednu prostoriju. Separe zabranjen za obične smrtnike. Tamo je stol vječno bio rezerviran za upravu i trenere. Tamo su Tito Kirigin i Jere Burazin stvorili velikoga Hajduka.

– U taj dio niko nije smija uć osin nas dvojice, samo smo ih ja i mali Ante smili služit. Samo su nama virovali. Tamo se na moje oči Kirigin posvađa s Gojkon Škrbićen i ovaj se, kako je tada otiša, više nikad nije vratija.
O sucima se vodila posebna briga. Za taj je dio bio zadužen Jere Burazin.

– Dan prije utakmice bi ih lipo smistilo kod nas, a tu bi ostali i večer posli. Jili bi najbolju ribu, prstace, škampe, pili najbolja vina i niko in nije smija ništa reć. Ante je ima i gliser, pa bi ih znali pribacit i do Jerine vikendice na Brač.

Znači, otvoreno ih se kupovalo?

– Bože sačuvaj! Hajduk je u to vrime bija toliko jak i moćan da mu nije tribalo kupovat suce, ali se nije smilo dopustit da ih drugi kupi. Tilo se da in u Splitu uvik bude lipo, pa makar Hajduk izgubija, i da to pante i da jedva čekaju opet kod nas doć. Nekima je Hajduk plaća i da lituju kod nas.

Kako to mislite?

– Lipo, došli bi liti sa familijon, ostali bi po misec dana, svaku večer su jili oboritu ribu i sve in je to bilo besplatno. Hajduk bi uvik račun podmirija.

Da čujemo imena!

– Milivoje Gugulović iz Niša, Miloš Čajić iz Beograda, pa naši Marijan Rauš i Josip Strmečki, onaj Slovenac Jakše šta je Peri uvik govorija: “Pere, samo ti padni, a ja ću svirat penal.” A posli i oni mali, mršavi, Zoran Petrović. Sve su to bili Hajdukovi suci. Ali, grubo bi bilo reć da su bili podmićeni. Mi smo in samo bili dobri domaćini, pozivali smo ih na naše velike evropske utakmice i sve in plaćali, ponašali se prema njima ka gospoda prema gospodi, a onda je na njima i na njijovoj savjesti bilo da sude kako oće.