Tko se boji otkaza

by debotoijusto 14/5/2016, 09:11

U Limbu, dok sam ujutro ispijao prvu kavu, došao mi je neki na nulericu izbrijani tip iz Hrvatskog novinarskog društva. Pružio mi je na stol nekakav papir s nažvrljanim potpisima. Tražio me da potpišem peticiju protiv novog vala izbacivanja novinara i kolumnista iz raznoraznih redakcija.
– Ma, joj… Nisam ti ja za te peticije…
– Pa i ti pišeš posvuda. Uskoro se to može dogoditi i tebi. Da te odbace ko domaćica prljavu štracu.
– Boli me kurac. Navikao sam bit odbačen. Nek se sad i oni kale. Ako išta vrijede, dokazat će se negdje drugdje. Ako ne, ko ih jebe… Ima po otocima hrpa posla, nek idu radit malo fizički. Koji se kurac svi drže tog novinarstva ko majmuni lijana? To je glupi ego… Oni kao nešto objavljuju, pišu, njihovo imbecilno ime pojavljuje se iznad teksta… Tolko se ti jadnici umisle da misle da je kraj svijeta kad ih odjebu… Uskrate im prostor…
– Kako si nadmen jer si još u igri.
– Ma u pički materini sam… Iskreno, čak mi je i gušt kad vidim da neki novinar, drkopisac ili kolumnist dobije otkaz. Koliko dugo sam ja bio u kurcu tamo kod sebe u Đakovu. Želio sam pisat, objavljivat, a nisam poznavao nikog da me ugura u to. Koliko sam patio… I svoju patnju kompenzirao čitajući drkotine pisaca i novinara koji su mogli objavljivat. Zamišljao sam kako žive od svog pisanja, kako akonto toga i jebu, kako svuda izlaze, svuda su im vrata otvorena… U samoći svoje sobe napajao sam se njihovim životima. A sada oni idu u taj život, odnosno neživot, u kojem sam skoro do svoje tridesete tavorio ja. Sretno im. Neka malo osjete taj jad, izoliranost. Možda ih to navede na neki veliki hrabar čin, kao mene kad sam napokon odlučio doselit u Zagreb, grad svojih snova. Kao što kaže mudri dundo Ivan, ko bi gori, sad bi doli. Jebi ga.
– A jesi štakor…
– Sad su im svi krivi.

by debotoijusto 14/5/2016, 09:11

Dabogda se ti tebi tako nešto dogodilo u životu.
– Opa, sad smo i religiozni. Dat će Bog, ahaaa, haaa, inašalah! Uostalom, postoji fejsbuk. Mogu svi ti koji su dobili otkaz do mile volje pisat na fejsbuku, skupljat lajkove, šerove… I poticajne komentare u kojima će im svi govorit kako je šteta što su dobili otkaz, kako redakcije puno gube njihovim odlaskom… Gube moj kurac! Mogu za njih dobit dva ponizna klinca koji će za dvije tisuće piskarat šta god treba… Čak i da je im imbecilan stil, polako će naučit pisat. Svaka budala uz malo truda može kad tad naučit pisat novinski tekst…
– U tom je i stvar! Ko će kupovat novine u kojima izlaze jedva skrpani, loši tekstovi početnika!
– Ja sigurno neću – odvratio sam. – Ja sve to smeće od novina nabrzinu prelistam tu u Limbu. Boli me kita kakvi su unutra tekstovi kad ionako nisam platio ni lipe za njih. Platio sam kavu, a te jadne novine dobio sam kao bonus, kao i ovaj skoreni biskvit.
Tip se napokon maknuo od mene. Pripalio sam cigaretu. Osjećao sam se kao da sam neki veliki teret izbljuvao iz sebe. Shvatio sam da mi nije bilo pametno tako se iskreno izletavat pred nepoznatim tipom, sasuti mu sve što mislim. Ali baš u tom i je čar.
Ustao sam i vratio se gore kod sebe u stan. Pred vratima me dočekala susjedova mačka. Odnosno lijep, ugojen tigrasti mačak. Otvorio sam mu konzervu relativno skupe tunjevine Rio mare, u Lidlu sam je platio devet kuna. Mačak se obliznuo i protrljao se glavom o moju nogu. Taj mačak je osjećao da sam ja dobar čovo. Zadovoljno je preo. Mnogi novinari mogli bi se ugledat u tog mačka, pomislio sam. Neka nauče uživat u malim stvarima. I mazno se protrljat nekom o nogu za konzervu tunjevine. Ne kaže se uzalud da su novinari prepredeni kao mačke.
http://arteist.20minuta.hr/tko-se-boji-otkaza/

Tko se boji otkaza

Tko se boji otkaza

Re: Tko se boji otkaza