Nekadašnji srpski diplomat Milan St Protić o bolesti srpskog društva

Nekadašnji srpski diplomat Milan St Protić o bolesti srpskog društva






Milan St Protić je zdrav oblik srpskog nacionaliste, intelektualac par exellence.
Njegove analize su uvijek zanimljive i pogađaju usridu.
Inače, svojevremeno je bio i ambasador u USA. Dolazi iz diplomatske obitelji.
Mislim da je njegov deda bio premijer u kraljevoj vladi...
...ili samo ministar, nisam siguran.

Kad je Bus mladji 
pred Kostunicom izjavio da mu je
Protic omiljeni ambasador, da voli da ga slusa,
momentalno ga je neka ruka vratila u Beograd.
Pre toga savetovano mu je
da se ne povezuje
sa dijasporom.
uzas...

Nekoliko puta sam imao priliku oslušati intervjue g. Protića i moram reći da su
i moja razmišljanja o načinu "trošenja" života veoma slična njegovom razmišljanju,
da ne  kažem stavovima. Naravno, moj "pedigre" i intelektualni kapacitet su daleko 
manji od uvaženog gospodina. Noćas i maloprije sam odslušao njegova 2 intervjua,
pod naslovom "Da sam ja neko". Sve to sam odslušao, reklo bi se, u jednom dahu. 
Učiti i naučiti je smisao života. I privilegij je to, jer ste s tom mogućnošću obdareni
Božjom voljom. Zbog toga si to dužan podijeliti s društvom, državom i narodom...
Veliki problem je pitanje kako pobijediti vlastiti ego, odnosno buntovnost, koja svako
toliko izbije na površinu...Velika je umjetnost sebe spoznati i to koristiti na pravi
način.
Šta sam ono tija reć...Opet sam se nešto hvalija, rekli bi mojji "obožavatelji".

pizzon wrote:Kad je Bus mladji 
pred Kostunicom izjavio da mu je
Protic omiljeni ambasador, da voli da ga slusa,
momentalno ga je neka ruka vratila u Beograd.
Pre toga savetovano mu je
da se ne povezuje
sa dijasporom.
uzas...

Moram se ispraviti, mislim da je njegov praded bio "neko", a rekao sam "deda".
U mome selu se pazilo iz "koje kuće se" ženiš. Na prvu to izgleda zaostalo
i veoma konzervativno, ali nije to baš tako.
Sve što od odgoja dobijemo nosimo iz kuće već kao dijete, a u kasnijem dobu to
nadograđujemo, ako imamo takvu sreću, od svojih učitelja.
Imao sam oboje, hvala Bogu.

Sa žaljenjem mogu ustvrditi da u Hrvata, pa evo i u Slovenaca, 
ne vidim ovakve ljude a la g. Protić, koji bi bez dlake na jeziku 
mogli široj javnosti naliti čistoga vina. Barem ih nema u javnosti. 
Javnost je prisiljena slušati laprdanje raznih intelektualno oštećenih osoba.
Odrekao sam se TV, osim što sam prisiljen slušati "prijevode" od moje gospođe. 
Ona sve to prati, a meni se kosa diže na glavi dok je slušam...