VučićI: Moje reči nisu šala, nikada više neću dozvoliti da se Srbima ponove "Oluja" i "Bljesak"
Page 1 of 2
Page 1 of 2 • 1, 2
VučićI: Moje reči nisu šala, nikada više neću dozvoliti da se Srbima ponove "Oluja" i "Bljesak"
- Izneo sam naše viđenje svega i pokazao dokumenta koja su pokazala da Marko Đurić nije kršio proceduru - rekao je Jupiter Bem
Foto: Tanjug/Rade Prelic
Predsednik Republike Srbije Aleksandar Jupiter Bem održao je vanrednu konferenciju za novinare posle sastanka sa visokom predstavnicom EU za spoljnu politiku i bezbednost Federikom Mogerini.
Pronaći nove načine za rešavanje problema između Beograda i Prištine mirnim putem: Jupiter Bem razgovarao sa Mogerinijevom
Njih dvoje su razgovarali o najnovijim dešavanjima i budućnosti dijaloga o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine uz posredovanje Evropske unije.
Predsednik Jupiter Bem obratiće se javnosti u zgradi Predsedništva posle sastanka sa Mogerinijevom.
Foto: Tanjug/Dragan Kujundzic
- Izneo sam naše viđenje svega i pokazao dokumenta koja su pokazala da Marko Đurić nije kršio proceduru.Marko Đurić je postupao u skladu sa ustavom Republike Srbije. Ukazao sam na činjenice. Moramo da rešavamo stvari, videćemo u budućnosti, kako će to da izgleda to ćemo da vidimo. Za nas je ovo bio težak dan, kao i juče.
Više se ne pominju dve strane, posle večerašnjeg sastanka.
Foto: Tanjug/Dragan Kujundzic
- Treba da sačuvamo hladnu glavu, sačuvali smo mir, nismo im dali da zauzmu sever Kosova. Jasno smo im stavili do znanja da sa Srbijom ne mogu da se igraju. Ja nisam naročito fasciniran njihovom snagom i moći. Ako su mislili da neka kvazi država pokazuje koliko je snažna tako što će Marka Đurića da tuku i vuku po podu, ja nisam zadovoljan njihovom pameću. Nekoliko puta sam rekao, moje reči nisu šala, nikada više neću dozvoliti da se Srbima ponovi "Oluja" i "Bljesak". Nisam šarmantan kao Tadić i Koštunica, ali u moje vreme neće biti srpskih poraza. Daću sve od sebe, gotovo sam apsolutno siguran da ćemo uspeti da sačuvamo mir. Srbija nije onoliko slaba koliko bi oni želeli da jeste.
Prema Vučićevim rečima, ne treba potcenjivati srpske obaveštajne podatke. Uz podršku stanih medija pokušavali su da ukazuju kako je za nešto Srbija kriva.
Foto: Tanjug/Dragan Kujundzic
- Srpska lista biće u opoziciji, šta je tu problem? Pomagaće svojim ljudima. Za razliku od Albanaca, Srbi se nikad neće udružiti. Srbi će da budu u opiziciji. Srbi na Kosovu neka spavaju mirno, neće biti žrtve bilo kakve agresije - rekao je Jupiter Bem.
Jupiter Bem je naveo da je posle razgovora sa Federikom Mogerini, telefonom pričao i sa pomoćnikom američkog državnog sekretara za Evropu Vesom Mičelom.
http://www.telegraf.rs/vesti/politika/2946383-uzivo-vanredno-obracanje-predsednika-vucica-nakon-sastanka-sa-mogerinijevom
Serbinho-3- Posts : 27662
2014-08-25
Lokacija: : Italy
Serbinho-3- Posts : 27662
2014-08-25
Lokacija: : Italy
Re: VučićI: Moje reči nisu šala, nikada više neću dozvoliti da se Srbima ponove "Oluja" i "Bljesak"
Trgovao Sloba, zavisi sta nekome znaci poraz.
Dobio RS, nesto morao dati.
Dobio RS, nesto morao dati.
Serbinho-3- Posts : 27662
2014-08-25
Lokacija: : Italy
Re: VučićI: Moje reči nisu šala, nikada više neću dozvoliti da se Srbima ponove "Oluja" i "Bljesak"
dosadni ste više sa slavljenjem poraza
Guest- Guest
Re: VučićI: Moje reči nisu šala, nikada više neću dozvoliti da se Srbima ponove "Oluja" i "Bljesak"
Koji poraz, mi smo dobili RS, odmah malo povise tebe i ponize ovih iz Zegeja.
Serbinho-3- Posts : 27662
2014-08-25
Lokacija: : Italy
Re: VučićI: Moje reči nisu šala, nikada više neću dozvoliti da se Srbima ponove "Oluja" i "Bljesak"
Sale Vuchich je mislio na Srbe sa Kosova,ali oni su doživjeli gore i od Oluje i od Bljeska.
U Hrvatsku se Srbi smiju vratiti kad god žele,a mnogi su to i učinili.
Dok za Kosovo baš i nisam siguran. Ne računajući Mitrovicu i tu enklavu.
U Hrvatsku se Srbi smiju vratiti kad god žele,a mnogi su to i učinili.
Dok za Kosovo baš i nisam siguran. Ne računajući Mitrovicu i tu enklavu.
jastreb- Posts : 34059
2014-04-22
Re: VučićI: Moje reči nisu šala, nikada više neću dozvoliti da se Srbima ponove "Oluja" i "Bljesak"
Kakva predstava , ovaj bježi iz ralja isila i spase se a vucko to vise neće dozvoliti..
Jel te gluposti Srbi gutaju?
Jel te gluposti Srbi gutaju?
kaya- Posts : 31419
2015-08-15
Re: VučićI: Moje reči nisu šala, nikada više neću dozvoliti da se Srbima ponove "Oluja" i "Bljesak"
Srbi ne, ali pizon i sendvicari - da...kaja wrote:Kakva predstava , ovaj bježi iz ralja isila i spase se a vucko to vise neće dozvoliti..
Jel te gluposti Srbi gutaju?
_________________
Stanojko- Posts : 8340
2014-05-05
Re: VučićI: Moje reči nisu šala, nikada više neću dozvoliti da se Srbima ponove "Oluja" i "Bljesak"
Eh, tako sam nekako i mislila ..Stanojko wrote:Srbi ne, ali pizon i sendvicari - da...kaja wrote:Kakva predstava , ovaj bježi iz ralja isila i spase se a vucko to vise neće dozvoliti..
Jel te gluposti Srbi gutaju?
kaya- Posts : 31419
2015-08-15
Re: VučićI: Moje reči nisu šala, nikada više neću dozvoliti da se Srbima ponove "Oluja" i "Bljesak"
Aco Vucko bio spreman da pošalje vojsku!
VOJSKA Srbije na samoj administrativnoj liniji sa KiM u svakom trenutku ima najmanje 1.000 najbolje opremljenih i naoružanih vojnika. Snage angažovane u Kopnenoj zoni bezbednosti oslonjene su na jedinice tri brigade Kopnene vojske, čije su komande u Kraljevu, Nišu i Vranju. U slučaju eskalacije nasilja u južnoj pokrajini, prve bi bile pokrenute snage za hitno reagovanje, koje čine najelitniji odredi svih jedinica oružanih snaga. Vojska je smeštena na više od 20 baza unutar KZB, na kojima je pripravnost - danonoćna. Baze su opremljene najsavremenijim pešadijskim naoružanjem, kao i artiljerijskim sredstvima i tenkovima.
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:719127-KRIZA-NA-KOSOVU-Suljo-bio-spreman-da-posalje-vojsku
---------------
VOJSKA Srbije na samoj administrativnoj liniji sa KiM u svakom trenutku ima najmanje 1.000 najbolje opremljenih i naoružanih vojnika. Snage angažovane u Kopnenoj zoni bezbednosti oslonjene su na jedinice tri brigade Kopnene vojske, čije su komande u Kraljevu, Nišu i Vranju. U slučaju eskalacije nasilja u južnoj pokrajini, prve bi bile pokrenute snage za hitno reagovanje, koje čine najelitniji odredi svih jedinica oružanih snaga. Vojska je smeštena na više od 20 baza unutar KZB, na kojima je pripravnost - danonoćna. Baze su opremljene najsavremenijim pešadijskim naoružanjem, kao i artiljerijskim sredstvima i tenkovima.
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:719127-KRIZA-NA-KOSOVU-Suljo-bio-spreman-da-posalje-vojsku
---------------
crvenkasti-
Posts : 29699
2014-04-17
Re: VučićI: Moje reči nisu šala, nikada više neću dozvoliti da se Srbima ponove "Oluja" i "Bljesak"
Kosovo je očigledno na strani koja im omogućava ovakvo ponašanje. Međutim, pitanje je “gde smo mi”, ako osećamo da smo nevini. Zna se da od devedesetih godina ovo nije bilo “takmičenje u pevanju”, nego za širenje NATO. On je već u Albaniji, Kosovo je “dobrovoljni” član i oni se, svidelo se to nama ili ne, nalaze na pobedničkoj strani. Sa druge strane, mi nismo ni sa Rusima, nismo ni skroz gubitnici, i navodno smo neutralni. Ovo što se desilo bilo je odmeravanje snaga, jer je za sve što je urađeno Kosovo imalo podršku i NATO i Kfor-a - kaže Dušan Janjić iz Foruma za etničke odnose.
On pita da li će Srbija “večno biti Kalimero”, ili će preispitati poziciju.
- Sa jedne strane mi vodimo anti-NATO politiku zahvaljujući pojedinim ministrima u vladi, dok sa druge glumimo vojnu neutralnost. Sve ovo što se dešava je posledica nadgornjavanja sa onima sa kojima ne bi to trebalo da činimo. Juče smo imali situaciju da na terenu odmerimo čija je teritorija, i oni su nam batinama pokazali čija je - navodi on, i ističe da bi se u tom smislu jučerašnji događaji mogli tumačiti i kao pokušaj Hašima Tačija da pokaže da nikada nije razgovarao o podeli teritorije, “mada mu ne verujem”.
Na pitanje šta još treba da se desi da prištinska strana pretrpi bilo kakvu posledicu zbog svog ponašanja, novinarka i urednica portala Kossev iz Kosovske Mitrovice Tatjana Lazarević kaže “ništa”.
- Na terenu je od početka Briselskog procesa i izbora 2013. godine potpuna destabilizacija. Tada smo imali ubistvo jednog, privođenje drugog, hapšenje trećeg kandidata. Sve što se dešava od tada do danas su posledice toga, i ovo je samo jedna epizoda koja najavljuje neku drugu. Ovde je jedna realnost, a u Briselu druga - kaže ona.
FOTO: N1 / SCREENSHOT
Tatjana Lazarević
Odgovornost je, kaže, na svima: od Beograda, preko Prištine, do Brisela.
- Ona ide na pregovarače, na vlade, političke timove, međunarodnu zajednicu jer svi prave neku mlaku, veštačku ujdurmu oko Briselskog procesa, a u realnosti smo imali ubistvo, u ovome što se juče desilo mogao je neko smrtno da strada - priča ona.
Kosovo, "ljubimče" Zapada
Zapad neće da “poništi svoje ljubimče”, kaže poslanik u Skupštini Srbije i bivši ministar za KiM Goran Bogdanović. On krivicu za sva ova dešavanja vidi u međunarodnoj zajednici, ali i u Beogradu i Prištini.
FOTO: PETAR DIMITRIJEVIĆ / RAS SRBIJA
Goran Bogdanović
- Treba imati na umu da je nezavisno Kosovo projekat Zapada, i kako će sada on protiv njega. Sa druge strane, Albanci su svesni da imaju vlast u Beogradu, koja pet godina od potpisivanja briselskog sporazuma nije uradila skoro ništa, jer nije uspela da sa međunarodnom zajednicom izdejstvuje podršku za bilo šta - kaže on.
ne znam, verovatno sam previse glup
ali ima utisak da ne mozemo da obezbedimo podrsku prave strane
jer im stalno guramo prst u oko, u nadi da ce odustati od siptara !?
eto, da se cuje glas i nas teskih budaletina
nas, kojima stanojko planira da zakiti bandere
On pita da li će Srbija “večno biti Kalimero”, ili će preispitati poziciju.
- Sa jedne strane mi vodimo anti-NATO politiku zahvaljujući pojedinim ministrima u vladi, dok sa druge glumimo vojnu neutralnost. Sve ovo što se dešava je posledica nadgornjavanja sa onima sa kojima ne bi to trebalo da činimo. Juče smo imali situaciju da na terenu odmerimo čija je teritorija, i oni su nam batinama pokazali čija je - navodi on, i ističe da bi se u tom smislu jučerašnji događaji mogli tumačiti i kao pokušaj Hašima Tačija da pokaže da nikada nije razgovarao o podeli teritorije, “mada mu ne verujem”.
Na pitanje šta još treba da se desi da prištinska strana pretrpi bilo kakvu posledicu zbog svog ponašanja, novinarka i urednica portala Kossev iz Kosovske Mitrovice Tatjana Lazarević kaže “ništa”.
- Na terenu je od početka Briselskog procesa i izbora 2013. godine potpuna destabilizacija. Tada smo imali ubistvo jednog, privođenje drugog, hapšenje trećeg kandidata. Sve što se dešava od tada do danas su posledice toga, i ovo je samo jedna epizoda koja najavljuje neku drugu. Ovde je jedna realnost, a u Briselu druga - kaže ona.
FOTO: N1 / SCREENSHOT
Tatjana Lazarević
Odgovornost je, kaže, na svima: od Beograda, preko Prištine, do Brisela.
- Ona ide na pregovarače, na vlade, političke timove, međunarodnu zajednicu jer svi prave neku mlaku, veštačku ujdurmu oko Briselskog procesa, a u realnosti smo imali ubistvo, u ovome što se juče desilo mogao je neko smrtno da strada - priča ona.
Kosovo, "ljubimče" Zapada
Zapad neće da “poništi svoje ljubimče”, kaže poslanik u Skupštini Srbije i bivši ministar za KiM Goran Bogdanović. On krivicu za sva ova dešavanja vidi u međunarodnoj zajednici, ali i u Beogradu i Prištini.
FOTO: PETAR DIMITRIJEVIĆ / RAS SRBIJA
Goran Bogdanović
- Treba imati na umu da je nezavisno Kosovo projekat Zapada, i kako će sada on protiv njega. Sa druge strane, Albanci su svesni da imaju vlast u Beogradu, koja pet godina od potpisivanja briselskog sporazuma nije uradila skoro ništa, jer nije uspela da sa međunarodnom zajednicom izdejstvuje podršku za bilo šta - kaže on.
ne znam, verovatno sam previse glup
ali ima utisak da ne mozemo da obezbedimo podrsku prave strane
jer im stalno guramo prst u oko, u nadi da ce odustati od siptara !?
eto, da se cuje glas i nas teskih budaletina
nas, kojima stanojko planira da zakiti bandere
Last edited by pizzon on 28/3/2018, 10:07; edited 3 times in total
Guest- Guest
Re: VučićI: Moje reči nisu šala, nikada više neću dozvoliti da se Srbima ponove "Oluja" i "Bljesak"
Vesala, do vesala...
_________________
Stanojko- Posts : 8340
2014-05-05
Re: VučićI: Moje reči nisu šala, nikada više neću dozvoliti da se Srbima ponove "Oluja" i "Bljesak"
Usmina priča istinu.... čim spominje Blesak i Oluju...
Guest- Guest
Re: VučićI: Moje reči nisu šala, nikada više neću dozvoliti da se Srbima ponove "Oluja" i "Bljesak"
predsednik srbije,
trenutno nema adekvatnog konkurenta
nema face koja bi, recimo, privukla omladinu,
mladje ljude, pa kasnije i sire.
nema osobe poput
Ivan Djuric ( rodjen, 1947 u bgdu, umro 1997 u parizu )
takav lik bi eventualno privukao sire mase, posebno, studente
kao i ostalu omladinu, pa i one van zemlje.
znaci, ovo sto opozicija nudi, to su jednostvno gluposti.
mozda je resenje stanojko, da se on prijavi )
neka izadje pred narod sa predlogom o banderama i sl.
mozda njegov program bude prihvacen )
yebo ti suljo ujnu !
i maca i sve ostale alternative
koje iz zlobe kucas
trenutno nema adekvatnog konkurenta
nema face koja bi, recimo, privukla omladinu,
mladje ljude, pa kasnije i sire.
nema osobe poput
Ivan Djuric ( rodjen, 1947 u bgdu, umro 1997 u parizu )
takav lik bi eventualno privukao sire mase, posebno, studente
kao i ostalu omladinu, pa i one van zemlje.
znaci, ovo sto opozicija nudi, to su jednostvno gluposti.
mozda je resenje stanojko, da se on prijavi )
neka izadje pred narod sa predlogom o banderama i sl.
mozda njegov program bude prihvacen )
yebo ti suljo ujnu !
i maca i sve ostale alternative
koje iz zlobe kucas
Guest- Guest
Re: VučićI: Moje reči nisu šala, nikada više neću dozvoliti da se Srbima ponove "Oluja" i "Bljesak"
A ja sam, ipak, još uvek najpre istoričar
Ivan Đurić, 1992.
[size=18]1. O ovoj knjizi[/size]
Pred čitaocem je posthumna knjiga Ivana Đurića Vlast, opozicija, alternativa. Naslov, koji ne potiče od autora već od priređivača knjige, sažima njen sadržaj: u središtu su pomenuti fenomeni u Srbiji u poslednje dve, prelomne, decenije XX veka. Običan za knjigu univerzitetskog pro-fesora u Beogradu, Parizu, ili bilo gde, naslov knjige, odnosno njen sadržaj, neobičan je svuda za istoričara – vizantologa.[1] Međutim, u istoriji srpske in-telektualne elite, kojoj pripada i Ivan Đurić, ova neobičnost je više pravilo nego izuzetak.
Odrastao u porodici sa više univerzitetskih profesora, školovan u najdužem razdoblju mira u novijoj istoriji Srbije, sa jasno ispoljenim talen-tom, koji mu je, uz sve ostalo, otvarao put u uspešnu akademsku karijeru – Ivan Đurić je bio i savremenik kraja jedne ideologije i na njoj zasnovanog monističkog političkog sistema, kao i kraja nekolikih socijalističkih država: među njima i vlastite države, Jugoslavije.
U pomenutim istorijskim uslovima, šta je preostajalo istoričaru – savremeniku, koji nije tek tada otkrio da civilizacije, države i društva nastaju, traju i propadaju? Uz to, pripadniku istoričarskog esnafa, koji je sa autoritetom nauke, tekuća zbivanja posmatrao kao proizvod neumitnog zakona istorije na delu?[2] Kakav je izbor napravio Ivan Đurić, budući da ni tada nije postojala samo jedna mogućnost izbora: ni za koga, pa ni za istoričara? I da li je on, uopšte, morao da izvan nauke traži polje na kome bi bio delotvorniji? A ako je, sledeći svoj profesionalni i moralni imperativ, ne pristajući na monizam ni sa novim, nacionalnim, predznakom, to ipak morao, kakav je bio neposredni a kakav dugoročni efekat njegovog izbora? Najzad, kakva je bila cena tog izbora? Na sva ova pitanja odgovorio je sâm Ivan Đurić. Sabrani u ovoj knjizi, ti odgovori zaokružuju sliku o njegovoj ličnosti i pružaju uvid u razloge i sadržaj njegovog izbora: ni uz vlast, ni sa opozicijom, već za alternativu ovim, samo prividno različitim stranama. Ujedno, odgovori Ivana Đurića su važan prilog razumevanju pojma intelektualca u njegovom univerzalnom značenju, kao čoveka znanja, po strani od tekućih zbivanja i politike. Ali i njegove posebne uloge u konkretnoj zemlji i u konkretnoj istorijskoj situaciji: u Srbiji pred izazovima kraja XX veka. Ivan Đurić se intelektualno angažovao i izvan svoje vizantologije da bi, upravo kao istoričar, pomogao da se na te izazove daju racionalni odgovori. Znao je, naime, da ti odgovori mogu biti i drugačiji: arhaični, revanšistički, iracionalni. “Ne zaboravite“, govorio je istoričar i autor knjige Sumrak Vizantije, “da moj zanat, zanat istoričara, postoji baš zahvaljujući privremenosti naroda i civilizacija. Ali, isti zanat takođe uči i da narodi itekako mogu uticati na vlastitu sudbinu. Učinimo makar to“.[3]
Mala, seljačka i siromašna zemlja, sa masovnom nepismenošću; socijalno homogeno društvo, po definiciji autoritarno, sa autokratskom vlašću; česti unutrašnji prevrati i spoljni ratovi; homogenizujuća ideja oslobođenja i ujedinjenja srpskog naroda u granicama srednjovekovne srpske države apsorbovala je ionako male i materijalne i umne snage. U takvim uslovima, a ne posmatrajući pojave u razvoju, mesta za ulogu intelektualca u univerzalnom značenju toga pojma, koji je i sam novijeg datuma, nije bilo. Ali je iz razumevanja tog značenja proizlazila i ona posebna, specifična uloga intelektualca u modernoj istoriji Srbije. Zapravo, u svim generacijama novovekovne Srbije, intelektualac je, u isto vreme, vršio uloge koje pripadaju različitim epohama (pisao knjige, ustave i zakone; prevodio; organizovao ustanove i institucije države i društva; stvarao političke partije; učestvovao u vlasti; bio kritičar i apologeta, često i jedno i drugo na smenu) – ne dospevši do uloge čoveka znanja, koji stoji van sukoba, da bi, svojom mišlju, omogućio njihovo razrešenje bez nasilja.
“Sav napor i sva težnja intelektualaca“, govorio je u samo predvečerje Drugog svetskog rata Hoze Ortega i Gaset, “trebalo bi da ide za tim da se najpre shvati jedan zamršen problem, a zatim da se objasni. Intelektualac treba da u haos ideja i misli unosi red, jasnoću i analizu. To je njegova uloga. Intelektualac treba da objašnjava, da obrazlaže i da izlaže. Uloga i misija intelektualca ne bi trebalo da se sastoji u uzimanju učešća u duhovnoj i u političkoj borbi, koja vlada svetom i Evropom. Ja držim da intelektualac treba da stoji van sukoba i izvan vašara… Misija intelektualca treba da bude razbistravanje zamršene situacije, koju je politika još većma složila i pomerila. Intelektualac treba da ostane van sukoba i da, u vreme dok sukob traje, postrani, kako bi pravilno mogao da oceni to stanje… U svome govoru intelektualcima izneo sam u čemu se sastoji misija intelektualaca u opštem poremećaju evropskih odnosa. U sukobu ideja i misli, politike i ideologije intelektualac treba da ostane van tog sukoba. Usled toga sam napustio Španiju i usled toga sam od prvih dana građanskog rata prestao da pišem o španskim stvarima“.[4]
Pored mnogih autora koji su pisali o ulozi intelektualca, citiran je baš Hoze Ortega i Gaset: njegovo shvatanje primenjeno na Ivana Đurića pokazuje sve teškoće formulisanja koherentnog shvatanja uloge inte-lektualca. Delom, Ivan Đurić savršeno odgovara shvatanju te uloge kako je vidi Hoze Ortega i Gaset, a delom, po tom istom viđenju, od te uloge odudara toliko da je skoro izdaje. Drugim rečima, Ivan Đurić uočava središni problem, analizira ga, u haos misli i ideja unosi red, na osnovu različitih pretpostavki – predviđa moguća rešenja sukoba koji je politika iskomplikovala i pomerila. Ali, on ne ostaje izvan sukoba čime, prema citiranom viđenju, gubi pravo na ulogu intelektualca. Istina, on nije, kako je već rečeno, ni uz vlast, ni sa opozicijom. Rizikujući da dođe u sukob i sa jednima i sa drugima, on formuliše alternativu, što je takođe jedna od strana: “pošto nisam bio komunista, odlučno sam protiv antikomunističke histerije, pošto sam iz svešteničke porodice – odlučno sam protiv države koja ne bi bila laička“.[5] Ivan Đurić je intelektualac – istoričar. On na događaje čiji je savremenik reaguje iz perspektive istoričara. U toj su reakciji prepoznatljiva njegova znanja, njegovo razlikovanje istorijske svesti i istorijskog saznanja. Naravno, njegovi radovi iz istorije Vizantije predstavljaju poseban korpus u njegovom opusu,[6] različit po sadržaju i metodu, ali oni su prepoznatljiva osnova njegovih tekstova i u ovoj knjizi – rasprava, članaka, eseja, ali i brojnih intervjua.[7]
I vizantološki korpus radova, ako se tako može reći, Ivana Đurića[8] i onaj korpus u čijem su središtu poslednje dve decenije XX veka o kojima je on, iako savremenik, pisao iz perspektive istoričara procesa dugog trajanja, povezuje jedinstveno shvatanje istorije. U osnovi toga shvatanja su srpska kritička istoriografija, pre svega Dositej Obradović i Ilarion Ruvarac, i francuska istorijska nauka sa svojim vrhovima: Žil Mišle, Žorž Dibi, Fernan Brodel sa drugom generacijom analistaoko sebe. Glavne, pak, koordinate tog shvatanja su: istina i istorija, istorija i društvo, teorija i istorija.
Odbacujući velike pretenzije, Ivan Đurić je svoje shvatanje istorije izložio u knjizi karakterističnog naziva: Istorija – pribežište ili putokaz.[9] Ni izdavač, sarajevska “Svjetlost“, ni godina izdanja, 1990, nisu bili slučajno odabrani. Prvo je pokazivalo ono što će Ivan Đurić smatrati aksiomom – “da, sviđalo nam se ili ne, naš kulturni prostor postoji“.[10] A što se objavljivanja tiče, ono je došlo u vreme kada je već bilo izvesno da će znatan deo srpske istoriografije nastaviti da se kreće između tabua i monopola, proizvodeći tako istinu samo za domaću upotrebu. Upravo zato je Ivan Đurić i podsećao: “Premda se ubeđenost da se, u naše doba, istorija zaustavila, pokazala iluzijom, ipak nije nimalo jednostavno pomiriti se sa činjenicom da, ni na Balkanu ni na drugim stranama sveta, nikada ništa niti je bilo niti će ostati okamenjeno. Upravo ovaj XX vek, da se ne seže dublje u prošlost, dokazuje suprotno, počev od promena na političkoj, geografskoj ili etničkoj karti rečenog poluostrva, preko demografskih eksplozija i zatiranja, pa do kolektivnih psihičkih i kulturnih preobražaja. Da istorija za njene zatočenike (stvaraoce, preprodavce i potrošače) ne bi ostala puko pribežište nego i putokaz, najpre bi bilo nužno pomiriti se sa neprekidnim kretanjem i razvojem koje ona, po definiciji, sadrži. Zatim bi valjalo podsetiti se istine da razvijena istorijska svest, koja u sebi gaji i debele nanose mitološkog, ne označava, sama po sebi, razvijeno istorijsko mišljenje, zasnovano na rezultatima istorijske nauke. Najzad, pored hrabrosti koja nedostaje, uz otpore katkada veoma koristoljubivo (društveno, klasno, nacionalno) motivisane, nužan bi bio i ’stoicizam’ u suočavanju sa pravim naučnim saznanjima. A kada je posredi nauka, uporedo i recipročno, valjalo bi u njoj razdvojiti pozitivizam, ’marksistički pozitivizam’ i ’propagandizam’ od izučavanja istorijskih procesa u celini. Onakvih kakvi jesu, a ne kakvi bi trebalo da budu“.[11]
Razume se, knjiga Ivana Đurića Vlast, opozicija, alternativa ne obuhvata ni njegove radove iz vizantologije ni njegove rasprave o istoriji. Oni su objavljeni u drugim edicijama; poznati su naučnoj javnosti, posebno onoj užoj koju čine vizantolozi; objektivno, oni su već deo istorijske i kulturne baštine i to će ostati bez obzira na pokušaje da se predavanje zaboravu ličnosti Ivana Đurića protegne i na njegovo naučno delo. U pomenutu knjigu uvršteni su radovi Ivana Đurića kojima je on, opet najpre kao istoričar, reagovao na savremena zbivanja, tražeći način da svoje analize i zaključke učini dostupnim, da utiče sa pozicije znanja. Upravo time, on je i došao u nesklad sa ulogom intelektualca kako je tu ulogu shvatao Hoze Ortega i Gaset. Ali, ne i kakva je objektivno bila u Srbiji. Ti radovi su sami po sebi istorijski izvor.
U godinama sazrevanja krize, ratova i raspada jugoslovenske države, Ivan Đurić je, uz arhitektu i univerzitetskog profesora Bogdana Bogdanovića,[12] za ličnosti različitih zanimanja – novinare, istoričare, publiciste – iz republika bivše Jugoslavije i iz zapadnoevropskih zemalja bio najtraženiji sagovornik iz Srbije. Većina tekstova Ivana Đurića objavljena je u stranim listovima,[13] ali ne samo zato što je on 1991. godine živeo i radio u Parizu i bio im, takoreći, pri ruci. Na zanimanje za njegove poglede u svetu,[14] u zemlji se odgovaralo njegovom marginalizacijom i sistematskim sužavanjem prostora za delovanje.[15] Vlast je njegove ideje smatrala subverzivnim, opozicija ih je ignorisala, šira javnost je bila indiferentna. Međutim, sa njegovim idejama koje su bile na tragu alternative i koje su bile vrlo srodne potonjim idejama Zorana Đinđića, srpska politička scena je, bar potencijalno, bila pluralnija više nego što je dopuštao konsenzus oko stvaranja nacionalne države: “svi Srbi u jednoj državi“. To je jedan razlog za objavljivanje knjige Vlast, opozicija, alternativa. Drugi razlog leži u uverenju priređivača da bez ovakvih knjiga nije moguće napisati istoriju srpske intelektualne elite. Tek pojedinačne biografije njenih pripadnika, i to u nevelikom nizu, omogućavaju da se otkriju napetosti u svakom od njih i podele među njima. Ko je, na primer, Ivan Đurić? Profesionalno, istoričar, univerzitetski profesor, javni radnik. Politički, komunista nije bio, ali ni antikomunista; najbliže su mu bile liberalne vrednosti i deklarisao se kao liberal. Kakav je onda bio njegov odnos prema srpskom pitanju, koje je za srpskog intelektualca u svim generacijama bilo pitanje svih pitanja? U srži kolektivne svesti, ono je i elemenat ličnog identiteta, brišući granicu između profesionalnog i političkog angažmana. Ni na jednoj od mnogih istorijskih prekretnica, srpski intelektualac nije ostao samo čovek znanja koji analizira i unosi red u haos: ne svojom neposrednom akcijom na jednoj od strana u sukobu, već svojim razumevanjem i tumačenjem sukoba.
Kako su drugi videli Ivana Đurića? Kako je on video svoju ulogu? I za vlast i za opoziciju, on je bio izdajnik. U to isto vreme, francuski istoričar Žak Žiliar je u posveti svoje knjige napisao: “Ivanu Đuriću, srpskom patrioti“.[16] Sam je podsećao da je, svojevremeno, proglašavan i za nacionalistu: “jer sam slavio slavu, pisao ćirilicu i bio protivnik nadnacionalnog jugoslovenstva“.[17] Priređivač ove knjige, koji je ne samo prošao kroz tekstove Ivana Đurića, nego ih je i upoređivao sa tekstovima njegovih savremenika i na vlasti i u opoziciji, vidi ga kao racionalnog srpskog nacionalistu koji nije bio zagovornik ni pansrbizma ni jugoslovenskog unitarizma. On je, pre svega, Veliku Srbiju smatrao tragičnom zabludom. “Bio sam“, pisao je, “optuživan za izdaju jer sam govorio da je u interesu Srba Srbija kakva jeste… Smatrao sam da nije moguće napraviti Veliku Srbiju, ekskluzivnu, etničku državu Srba, jer sam znao statistiku, znao istoriju i znao realnosti“.[18] Ivan Đurić je imao u vidu Srbiju kao modernu državu, koja priznaje prava i slobodu drugog (etnički, verski, politički) kao uslov da se posveti sopstvenom razvitku i zaštiti sunarodnike koji ne žive u njenim granicama. U ime tog cilja, duboko nacionalnog, on se i angažovao: intelektualac u konkretnoj zemlji Srbiji i u konkretnim istorijskim okolnostima kad je jedan fantazam o velikoj državi trijumfovao nad razumom. Politika je, po Ivanu Đuriću, “prirodan dug svakog od nas, rođenog u nesrećnoj zemlji autoritarizma, lišenoj ikakvih neposrednih demokratskih iskustava. Jer, ako takvoj zemlji ne pomognu njeni školovani izdanci, onda nema ko drugi. Pri tome, intelektualci moraju znati i da baviti se politikom ne može da bude svedeno na etički sud u četiri zida, saopšten u potaji bližnjima, porodici ili sagovornicima u kakvoj zavereničkoj sali. Ali, i to je bolje u zemlji u kojoj je intelektualna nomenklatura izabrala nacional-socijalizam“.[19]
U svojim tekstovima Ivan Đurić je ponavljao: “ja sam Srbin“. To nije bio način odbrane od optužbi za izdaju, ni izraz borbe za mase: to je kod njega bilo autentično, on se osećao ukorenjenim u tradiciju, ali ne i ograničen njome. Sa svojim shvatanjima, on je bio rezultanta sukoba patrijarhalnog i modernog, njihovog paralelizma i najzad, njihovog prožimanja.
[size=18]2. Poreklo: Đurići i Bogdanovići[/size]
I po očevoj i po majčinoj liniji, Ivan Đurić je bio kolenović. Đurići su u Zaovine, selo na Tari, došli iz Hercegovine 1860. godine. Patrijarhalna, seljačka porodica, koja je živela od zemljoradnje i stočarstva, u kojoj se i rađalo i umiralo mnogo dece, kojom je upravljao starešina (isključivo muškarac) prema kome su se ukućani odnosili bespogovorno – bila je jedna od onih zajednica u kojima se začinjala srpska elita. Đurići su dali ljude: politici, nauci, crkvi, vojsci… I da nije rekonstruisano u porodičnoj hronici koju je napisao otac Ivana Đurića, ovome je to bilo poznato, jer je prenošeno sa generacije na generaciju.[20]
Rodonačelnik zaovljanskih Đurića bio je pop Đurđija – Đoko (1793-1876), koji je “u nekom obližnjem manastiru naučio staroslovensko pismo, crkvenu službu i ostalo, pa se zapopio“.[21] Imao je više dece, a najmlađi od njegova četiri sina bio je čuveni prota Milan Đurić (1844-1917),[22] koga je otac odlučio da školuje. Posle gimnazije u Beogradu, u kojoj je upoznao Petra Karađorđevića, budućeg kralja Srbije, Milan Đurić je završio bogosloviju. Nakon službe u Zaovinama i Karinu, 1869. godine je premešten u Užice. Tu je, 1878. godine, izabran za narodnog poslanika, da to i ostane narednih 40 godina. Pripadao je malobrojnoj, ali tvrdoj opoziciji, koju je od 1878. godine predvodio Nikola Pašić. Od osnivanja Narodne radikalne stranke, 1881/82. godine pa do kraja svog života bio je član njenog Glavnog odbora i predsednik njenog poslaničkog kluba. Dovođen u vezu sa ubistvom naprednjačkog poslanika Veljka Jakovljevića (1885), da bi izbegao hapšenje, otišao je u Crnu Goru, u kojoj je ostao tri godine (1886-1889), održavajući veze sa Nikolom Pašićem i Petrom Karađorđevićem. Zbog Ivandanjskog atentata na kralja Milana (1899) bio je osuđen na 20 godina zatvora u teškim okovima i raščinjen u crkvi Ružica.[23]
Prota je bio veliki i čest govornik u Narodnoj skupštini. Važna karakteristika njegovih govora bilo je stalno pozivanje na pretke, na “pradedovske kosti“.[24] Dve protine fascinacije bile su Radikalna stranka i Rusija, u kojoj je, po nalogu Nikole Pašića i boravio (1887-1888). Učestvovao je u ratovima od 1912-1914. Prešao je Albaniju. Kao već star i iscrpljen, poslat je u Rim, gde je, 1917, i umro. Njegovi posmrtni ostaci su o državnom trošku, prebačeni iz Rima 1926. godine i pokopani na užičkom groblju Dovarje. Ličnost prote Milana Đurića je, možda najtačnije, opisao njegov savremenik i narodni poslanik u opoziciji Radikalnoj stranci, socijaldemokrata Dragiša Lapčević: “Kod prote su bile dve izrazite karakterne osobine: Prva, on veliki Karađorđevac, nikako to nije hteo biti na štetu Radikalne partije i g. Nikole Pašića; Drugo, bio je nesalomljivo odan Rusiji i ruskome caru do poslednjeg daha života: jedared, na proročki završetak moga govora: Nikola Poslednji (Nikola II, koga su, u julu 1918, streljali boljševici – L. P.), prota Đurić je, jedini u celoj Narodnoj skupštini, uzviknuo: Živeo ruski car!“[25]
I prota Milan Đurić imao je više dece. Dva protina sina, Zdravko i Dragiša, bili su (1895) proterani u Rusiju. Prvi je tamo završio studije za mašinskog i građevinskog inženjera. Drugi, Dragiša, bio je proteran iz Rusije zbog svojih veza sa ruskim revolucionarima. U Lajpcigu, gde je živeo godinama, završio je studije filozofije i odbranio doktorat. Po dolasku Karađorđevića, 1904, vratio se u Srbiju. Izabran je za docenta na Filozofskom fakultetu Velike škole za predmet istorija filozofije i etika. Prvi je među Đurićima postao univerzitetski profesor i prvi se među njima bavio naukom.[26]
Zadružni život u siromaštvu podrazumevao je uzajamno pomaganje. Tako se uz pomoć najpoznatijeg među zaovljanskim Đurićima, narodnog poslanika prote Milana, u Kragujevcu, sedištu Narodne skupštine, našao veliki broj Đurića. Među njima i protin sinovac Sava (Zaovine, 1875 – Kragujevac, 1931), sin protinog brata Todosija, koji je iz dva braka imao osamnaestoro dece. Đurići su posao nalazili u Vojno-tehničkom zavodu. Sava je tamo izučio puškarski zanat i slat je, na usavršavanje, u Nemačku, Austriju i Francusku. Naučio je nemački i francuski jezik. Ali je, kao i drugi majstori koji su slati na usavršavanje – “poprimio… manire i shvatanja koja su se bitno razlikovala od onih u Srbiji… kako u ophođenju, tako i u oblačenju, druženju, higijeni…“[27]
Sava i njegova žena Persida izrodili su više dece, od kojih su neka rano umrla. Sva su deca školovana: ženska za učiteljice, muška za vojna zanimanja. Jedan sin, Dragoje (1910, Kragujevac – 1990, Beograd) završio je prava. Sin Dušan (1920, Kragujevac – 1997, Beograd), poznat po nadimku Zinaja,[28] je kada se porodica, 1940. godine, preselila u Beograd, upisao prava. Iste godine – “pošto su mu braća i sestre obećali da će ga pomagati u plaćanju školarine, prelazi na medicinu“.[29]
Aktivan u studentskom pokretu, zbog čega je i hapšen, Dušan Đurić je od prvog dana učesnik NOR-a. Bio je borac Kragujevačkog partizanskog odreda i Prve proleterske brigade od njenog osnivanja. Posle rata, kao dražavni stipendista, nastavlja i završava medicinu. Zapošljava se na Prvoj internoj klinici. Na njoj prolazi kroz sva naučna zvanja: od asistenta do redovnog profesora. Na Prvoj internoj klinici, pošto je godinama bio njen upravnik, 1985. godine završava svoj radni vek.
Posle odlaska u penziju, poduhvata se pisanja porodične hronike. Ovaj dvanaestogodišnji rad, koji je zahtevao ovladavanje mnogim specijalizovanim znanjima, urodio je plodom: Đurići u Zaovinama su nezaobilazan izvor ne samo za istoriju jedne porodice, već za političku i društvenu istoriju Srbije koja se kroz tu porodicu prelama.
Iz prvog braka, Dušan Đurić ima blizance: sina Ivana Đurića, univerzitetskog profesora i ćerku Dušanku Đurić – Trbojević, klasičnog filologa, koja danas živi u Londonu. Iz drugog braka – sina Savu Đurića, pravnika.
U porodičnoj hronici, Dušan Đurić je najdetaljnije opisao strica protu Milana i sina Ivana, koga, za samo nekoliko meseci, nije nadživeo. Čitave male monografije o njima u porodičnoj hronici nastale su, očigledno, iz uverenja njenog autora da su upravo ova dva Đurića najmarkantnije tačke na putu koji su zaovljanski Đurići prešli od polovine XIX do kraja XX veka. U njihovom putu ogleda se i kretanje novovekovne Srbije: neravno, protivrečno, sa mnogo stranputica, ipak uzlazno kretanje.[30]
Na tom tragu je, smatrao je Dušan Đurić, i uloga generacije kojoj je i sam pripadao. A svoj lični doprinos nalazio je u medicini: naučnik, pedagog, organizator i rukovodilac medicinskih ustanova, prosvetitelj. Na zarancima života vratio se korenima, pisanju porodične hronike “da sadašnji i budući Đurići saznaju ko smo i šta smo“.[31] Bio je to znak ličnog biološkog starenja, ali i znak da se vlastita generacija istorijski istrošila i da je vreme za bilans.
Nije se moralo biti obrazovan istoričar da bi se shvatilo da se Srbija na kraju XX veka našla na istorijskoj prekretnici. Ali je temeljno obrazovanje, posebno odlično poznavanje istorije, moglo pomoći da se razume da ni tada nije postojao samo jedan izbor. Nije se mogao isključiti ni sizifovski zaokret unazad. Utoliko pre, što Srbija nije bila svesna da “ako se želi promena, ona (ta promena, L. P.) mora da iziđe iz novog modela mišljenja“.[32] Zasade tog mišljenja Ivan Đurić je nalazio u ideji moderne države i liberalne misli u Srbiji. Uz Bogdanoviće, naučio je da te zasade prepoznaje i čita u njihovom izvornom značenju.
Ivan Đurić je često isticao ne samo da je on rođeni Beograđanin nego i da njegovi preci po majci tu, u Beogradu, traju 180 godina.[33] Njegova prababa završila je Višu devojačku školu u Beogradu. Njegova baba, Mileva Mihailović (1894-1973), koja je rođena u Trsteniku, školovala se u Beogradu, boraveći u ženskom internatu. Pošto je diplomirala jugo-slovensku književnost i francuski jezik, kraće vreme je boravila u Francuskoj. Bila je profesorka u Drugoj muškoj gimnaziji u Beogradu. O duhu koji je vladao u ovoj školi govore i dva pravila koja je uveo njen direktor Boško Bošković. Na kraju školske godine odlični učenici nisu nagrađivani knjigama. Đaci imaju dužnost da uče, govorio je Bošković. Osim toga, na zidovima učionica Druge muške gimnazije nije bilo kraljevih slika.
Posle Druge muške, Mileva Mihailović – Bogdanović predavala je francuski jezik u Petoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. Volterijanka, osećala se pripadnicom, kako je govorila, “gospodske sirotinje“. Bogdanovići nisu bili bogati ljudi već aristokrati po duhu.
Deda Ivana Đurića, književni kritičar, kratko univerzitetski profesor, akademik Milan Bogdanović (1892-1964) rođen je u Beogradu, ali je osnovnu školu i gimnaziju završio u Požarevcu gde je njegov otac bio upravnik kraljevskog dobra Ljubičevo. Kao i drugi pripadnici njegove generacije, učestvovao je u ratovima koje je Srbija vodila 1912-1914. godine. U Prvom svetskom ratu bio je teško ranjen i proveo je duže vreme na lečenju u Ženevi i Parizu. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, 1919. godine. Po uverenju republikanac, bio je član rukovodstva Republikanske stranke (1920-1930) i urednik njenog organa Republika. Više puta je hapšen, a 1923. godine i otpušten iz službe.
Ivan Đurić, 1992.
[size=18]1. O ovoj knjizi[/size]
Pred čitaocem je posthumna knjiga Ivana Đurića Vlast, opozicija, alternativa. Naslov, koji ne potiče od autora već od priređivača knjige, sažima njen sadržaj: u središtu su pomenuti fenomeni u Srbiji u poslednje dve, prelomne, decenije XX veka. Običan za knjigu univerzitetskog pro-fesora u Beogradu, Parizu, ili bilo gde, naslov knjige, odnosno njen sadržaj, neobičan je svuda za istoričara – vizantologa.[1] Međutim, u istoriji srpske in-telektualne elite, kojoj pripada i Ivan Đurić, ova neobičnost je više pravilo nego izuzetak.
Odrastao u porodici sa više univerzitetskih profesora, školovan u najdužem razdoblju mira u novijoj istoriji Srbije, sa jasno ispoljenim talen-tom, koji mu je, uz sve ostalo, otvarao put u uspešnu akademsku karijeru – Ivan Đurić je bio i savremenik kraja jedne ideologije i na njoj zasnovanog monističkog političkog sistema, kao i kraja nekolikih socijalističkih država: među njima i vlastite države, Jugoslavije.
U pomenutim istorijskim uslovima, šta je preostajalo istoričaru – savremeniku, koji nije tek tada otkrio da civilizacije, države i društva nastaju, traju i propadaju? Uz to, pripadniku istoričarskog esnafa, koji je sa autoritetom nauke, tekuća zbivanja posmatrao kao proizvod neumitnog zakona istorije na delu?[2] Kakav je izbor napravio Ivan Đurić, budući da ni tada nije postojala samo jedna mogućnost izbora: ni za koga, pa ni za istoričara? I da li je on, uopšte, morao da izvan nauke traži polje na kome bi bio delotvorniji? A ako je, sledeći svoj profesionalni i moralni imperativ, ne pristajući na monizam ni sa novim, nacionalnim, predznakom, to ipak morao, kakav je bio neposredni a kakav dugoročni efekat njegovog izbora? Najzad, kakva je bila cena tog izbora? Na sva ova pitanja odgovorio je sâm Ivan Đurić. Sabrani u ovoj knjizi, ti odgovori zaokružuju sliku o njegovoj ličnosti i pružaju uvid u razloge i sadržaj njegovog izbora: ni uz vlast, ni sa opozicijom, već za alternativu ovim, samo prividno različitim stranama. Ujedno, odgovori Ivana Đurića su važan prilog razumevanju pojma intelektualca u njegovom univerzalnom značenju, kao čoveka znanja, po strani od tekućih zbivanja i politike. Ali i njegove posebne uloge u konkretnoj zemlji i u konkretnoj istorijskoj situaciji: u Srbiji pred izazovima kraja XX veka. Ivan Đurić se intelektualno angažovao i izvan svoje vizantologije da bi, upravo kao istoričar, pomogao da se na te izazove daju racionalni odgovori. Znao je, naime, da ti odgovori mogu biti i drugačiji: arhaični, revanšistički, iracionalni. “Ne zaboravite“, govorio je istoričar i autor knjige Sumrak Vizantije, “da moj zanat, zanat istoričara, postoji baš zahvaljujući privremenosti naroda i civilizacija. Ali, isti zanat takođe uči i da narodi itekako mogu uticati na vlastitu sudbinu. Učinimo makar to“.[3]
Mala, seljačka i siromašna zemlja, sa masovnom nepismenošću; socijalno homogeno društvo, po definiciji autoritarno, sa autokratskom vlašću; česti unutrašnji prevrati i spoljni ratovi; homogenizujuća ideja oslobođenja i ujedinjenja srpskog naroda u granicama srednjovekovne srpske države apsorbovala je ionako male i materijalne i umne snage. U takvim uslovima, a ne posmatrajući pojave u razvoju, mesta za ulogu intelektualca u univerzalnom značenju toga pojma, koji je i sam novijeg datuma, nije bilo. Ali je iz razumevanja tog značenja proizlazila i ona posebna, specifična uloga intelektualca u modernoj istoriji Srbije. Zapravo, u svim generacijama novovekovne Srbije, intelektualac je, u isto vreme, vršio uloge koje pripadaju različitim epohama (pisao knjige, ustave i zakone; prevodio; organizovao ustanove i institucije države i društva; stvarao političke partije; učestvovao u vlasti; bio kritičar i apologeta, često i jedno i drugo na smenu) – ne dospevši do uloge čoveka znanja, koji stoji van sukoba, da bi, svojom mišlju, omogućio njihovo razrešenje bez nasilja.
“Sav napor i sva težnja intelektualaca“, govorio je u samo predvečerje Drugog svetskog rata Hoze Ortega i Gaset, “trebalo bi da ide za tim da se najpre shvati jedan zamršen problem, a zatim da se objasni. Intelektualac treba da u haos ideja i misli unosi red, jasnoću i analizu. To je njegova uloga. Intelektualac treba da objašnjava, da obrazlaže i da izlaže. Uloga i misija intelektualca ne bi trebalo da se sastoji u uzimanju učešća u duhovnoj i u političkoj borbi, koja vlada svetom i Evropom. Ja držim da intelektualac treba da stoji van sukoba i izvan vašara… Misija intelektualca treba da bude razbistravanje zamršene situacije, koju je politika još većma složila i pomerila. Intelektualac treba da ostane van sukoba i da, u vreme dok sukob traje, postrani, kako bi pravilno mogao da oceni to stanje… U svome govoru intelektualcima izneo sam u čemu se sastoji misija intelektualaca u opštem poremećaju evropskih odnosa. U sukobu ideja i misli, politike i ideologije intelektualac treba da ostane van tog sukoba. Usled toga sam napustio Španiju i usled toga sam od prvih dana građanskog rata prestao da pišem o španskim stvarima“.[4]
Pored mnogih autora koji su pisali o ulozi intelektualca, citiran je baš Hoze Ortega i Gaset: njegovo shvatanje primenjeno na Ivana Đurića pokazuje sve teškoće formulisanja koherentnog shvatanja uloge inte-lektualca. Delom, Ivan Đurić savršeno odgovara shvatanju te uloge kako je vidi Hoze Ortega i Gaset, a delom, po tom istom viđenju, od te uloge odudara toliko da je skoro izdaje. Drugim rečima, Ivan Đurić uočava središni problem, analizira ga, u haos misli i ideja unosi red, na osnovu različitih pretpostavki – predviđa moguća rešenja sukoba koji je politika iskomplikovala i pomerila. Ali, on ne ostaje izvan sukoba čime, prema citiranom viđenju, gubi pravo na ulogu intelektualca. Istina, on nije, kako je već rečeno, ni uz vlast, ni sa opozicijom. Rizikujući da dođe u sukob i sa jednima i sa drugima, on formuliše alternativu, što je takođe jedna od strana: “pošto nisam bio komunista, odlučno sam protiv antikomunističke histerije, pošto sam iz svešteničke porodice – odlučno sam protiv države koja ne bi bila laička“.[5] Ivan Đurić je intelektualac – istoričar. On na događaje čiji je savremenik reaguje iz perspektive istoričara. U toj su reakciji prepoznatljiva njegova znanja, njegovo razlikovanje istorijske svesti i istorijskog saznanja. Naravno, njegovi radovi iz istorije Vizantije predstavljaju poseban korpus u njegovom opusu,[6] različit po sadržaju i metodu, ali oni su prepoznatljiva osnova njegovih tekstova i u ovoj knjizi – rasprava, članaka, eseja, ali i brojnih intervjua.[7]
I vizantološki korpus radova, ako se tako može reći, Ivana Đurića[8] i onaj korpus u čijem su središtu poslednje dve decenije XX veka o kojima je on, iako savremenik, pisao iz perspektive istoričara procesa dugog trajanja, povezuje jedinstveno shvatanje istorije. U osnovi toga shvatanja su srpska kritička istoriografija, pre svega Dositej Obradović i Ilarion Ruvarac, i francuska istorijska nauka sa svojim vrhovima: Žil Mišle, Žorž Dibi, Fernan Brodel sa drugom generacijom analistaoko sebe. Glavne, pak, koordinate tog shvatanja su: istina i istorija, istorija i društvo, teorija i istorija.
Odbacujući velike pretenzije, Ivan Đurić je svoje shvatanje istorije izložio u knjizi karakterističnog naziva: Istorija – pribežište ili putokaz.[9] Ni izdavač, sarajevska “Svjetlost“, ni godina izdanja, 1990, nisu bili slučajno odabrani. Prvo je pokazivalo ono što će Ivan Đurić smatrati aksiomom – “da, sviđalo nam se ili ne, naš kulturni prostor postoji“.[10] A što se objavljivanja tiče, ono je došlo u vreme kada je već bilo izvesno da će znatan deo srpske istoriografije nastaviti da se kreće između tabua i monopola, proizvodeći tako istinu samo za domaću upotrebu. Upravo zato je Ivan Đurić i podsećao: “Premda se ubeđenost da se, u naše doba, istorija zaustavila, pokazala iluzijom, ipak nije nimalo jednostavno pomiriti se sa činjenicom da, ni na Balkanu ni na drugim stranama sveta, nikada ništa niti je bilo niti će ostati okamenjeno. Upravo ovaj XX vek, da se ne seže dublje u prošlost, dokazuje suprotno, počev od promena na političkoj, geografskoj ili etničkoj karti rečenog poluostrva, preko demografskih eksplozija i zatiranja, pa do kolektivnih psihičkih i kulturnih preobražaja. Da istorija za njene zatočenike (stvaraoce, preprodavce i potrošače) ne bi ostala puko pribežište nego i putokaz, najpre bi bilo nužno pomiriti se sa neprekidnim kretanjem i razvojem koje ona, po definiciji, sadrži. Zatim bi valjalo podsetiti se istine da razvijena istorijska svest, koja u sebi gaji i debele nanose mitološkog, ne označava, sama po sebi, razvijeno istorijsko mišljenje, zasnovano na rezultatima istorijske nauke. Najzad, pored hrabrosti koja nedostaje, uz otpore katkada veoma koristoljubivo (društveno, klasno, nacionalno) motivisane, nužan bi bio i ’stoicizam’ u suočavanju sa pravim naučnim saznanjima. A kada je posredi nauka, uporedo i recipročno, valjalo bi u njoj razdvojiti pozitivizam, ’marksistički pozitivizam’ i ’propagandizam’ od izučavanja istorijskih procesa u celini. Onakvih kakvi jesu, a ne kakvi bi trebalo da budu“.[11]
Razume se, knjiga Ivana Đurića Vlast, opozicija, alternativa ne obuhvata ni njegove radove iz vizantologije ni njegove rasprave o istoriji. Oni su objavljeni u drugim edicijama; poznati su naučnoj javnosti, posebno onoj užoj koju čine vizantolozi; objektivno, oni su već deo istorijske i kulturne baštine i to će ostati bez obzira na pokušaje da se predavanje zaboravu ličnosti Ivana Đurića protegne i na njegovo naučno delo. U pomenutu knjigu uvršteni su radovi Ivana Đurića kojima je on, opet najpre kao istoričar, reagovao na savremena zbivanja, tražeći način da svoje analize i zaključke učini dostupnim, da utiče sa pozicije znanja. Upravo time, on je i došao u nesklad sa ulogom intelektualca kako je tu ulogu shvatao Hoze Ortega i Gaset. Ali, ne i kakva je objektivno bila u Srbiji. Ti radovi su sami po sebi istorijski izvor.
U godinama sazrevanja krize, ratova i raspada jugoslovenske države, Ivan Đurić je, uz arhitektu i univerzitetskog profesora Bogdana Bogdanovića,[12] za ličnosti različitih zanimanja – novinare, istoričare, publiciste – iz republika bivše Jugoslavije i iz zapadnoevropskih zemalja bio najtraženiji sagovornik iz Srbije. Većina tekstova Ivana Đurića objavljena je u stranim listovima,[13] ali ne samo zato što je on 1991. godine živeo i radio u Parizu i bio im, takoreći, pri ruci. Na zanimanje za njegove poglede u svetu,[14] u zemlji se odgovaralo njegovom marginalizacijom i sistematskim sužavanjem prostora za delovanje.[15] Vlast je njegove ideje smatrala subverzivnim, opozicija ih je ignorisala, šira javnost je bila indiferentna. Međutim, sa njegovim idejama koje su bile na tragu alternative i koje su bile vrlo srodne potonjim idejama Zorana Đinđića, srpska politička scena je, bar potencijalno, bila pluralnija više nego što je dopuštao konsenzus oko stvaranja nacionalne države: “svi Srbi u jednoj državi“. To je jedan razlog za objavljivanje knjige Vlast, opozicija, alternativa. Drugi razlog leži u uverenju priređivača da bez ovakvih knjiga nije moguće napisati istoriju srpske intelektualne elite. Tek pojedinačne biografije njenih pripadnika, i to u nevelikom nizu, omogućavaju da se otkriju napetosti u svakom od njih i podele među njima. Ko je, na primer, Ivan Đurić? Profesionalno, istoričar, univerzitetski profesor, javni radnik. Politički, komunista nije bio, ali ni antikomunista; najbliže su mu bile liberalne vrednosti i deklarisao se kao liberal. Kakav je onda bio njegov odnos prema srpskom pitanju, koje je za srpskog intelektualca u svim generacijama bilo pitanje svih pitanja? U srži kolektivne svesti, ono je i elemenat ličnog identiteta, brišući granicu između profesionalnog i političkog angažmana. Ni na jednoj od mnogih istorijskih prekretnica, srpski intelektualac nije ostao samo čovek znanja koji analizira i unosi red u haos: ne svojom neposrednom akcijom na jednoj od strana u sukobu, već svojim razumevanjem i tumačenjem sukoba.
Kako su drugi videli Ivana Đurića? Kako je on video svoju ulogu? I za vlast i za opoziciju, on je bio izdajnik. U to isto vreme, francuski istoričar Žak Žiliar je u posveti svoje knjige napisao: “Ivanu Đuriću, srpskom patrioti“.[16] Sam je podsećao da je, svojevremeno, proglašavan i za nacionalistu: “jer sam slavio slavu, pisao ćirilicu i bio protivnik nadnacionalnog jugoslovenstva“.[17] Priređivač ove knjige, koji je ne samo prošao kroz tekstove Ivana Đurića, nego ih je i upoređivao sa tekstovima njegovih savremenika i na vlasti i u opoziciji, vidi ga kao racionalnog srpskog nacionalistu koji nije bio zagovornik ni pansrbizma ni jugoslovenskog unitarizma. On je, pre svega, Veliku Srbiju smatrao tragičnom zabludom. “Bio sam“, pisao je, “optuživan za izdaju jer sam govorio da je u interesu Srba Srbija kakva jeste… Smatrao sam da nije moguće napraviti Veliku Srbiju, ekskluzivnu, etničku državu Srba, jer sam znao statistiku, znao istoriju i znao realnosti“.[18] Ivan Đurić je imao u vidu Srbiju kao modernu državu, koja priznaje prava i slobodu drugog (etnički, verski, politički) kao uslov da se posveti sopstvenom razvitku i zaštiti sunarodnike koji ne žive u njenim granicama. U ime tog cilja, duboko nacionalnog, on se i angažovao: intelektualac u konkretnoj zemlji Srbiji i u konkretnim istorijskim okolnostima kad je jedan fantazam o velikoj državi trijumfovao nad razumom. Politika je, po Ivanu Đuriću, “prirodan dug svakog od nas, rođenog u nesrećnoj zemlji autoritarizma, lišenoj ikakvih neposrednih demokratskih iskustava. Jer, ako takvoj zemlji ne pomognu njeni školovani izdanci, onda nema ko drugi. Pri tome, intelektualci moraju znati i da baviti se politikom ne može da bude svedeno na etički sud u četiri zida, saopšten u potaji bližnjima, porodici ili sagovornicima u kakvoj zavereničkoj sali. Ali, i to je bolje u zemlji u kojoj je intelektualna nomenklatura izabrala nacional-socijalizam“.[19]
U svojim tekstovima Ivan Đurić je ponavljao: “ja sam Srbin“. To nije bio način odbrane od optužbi za izdaju, ni izraz borbe za mase: to je kod njega bilo autentično, on se osećao ukorenjenim u tradiciju, ali ne i ograničen njome. Sa svojim shvatanjima, on je bio rezultanta sukoba patrijarhalnog i modernog, njihovog paralelizma i najzad, njihovog prožimanja.
[size=18]2. Poreklo: Đurići i Bogdanovići[/size]
I po očevoj i po majčinoj liniji, Ivan Đurić je bio kolenović. Đurići su u Zaovine, selo na Tari, došli iz Hercegovine 1860. godine. Patrijarhalna, seljačka porodica, koja je živela od zemljoradnje i stočarstva, u kojoj se i rađalo i umiralo mnogo dece, kojom je upravljao starešina (isključivo muškarac) prema kome su se ukućani odnosili bespogovorno – bila je jedna od onih zajednica u kojima se začinjala srpska elita. Đurići su dali ljude: politici, nauci, crkvi, vojsci… I da nije rekonstruisano u porodičnoj hronici koju je napisao otac Ivana Đurića, ovome je to bilo poznato, jer je prenošeno sa generacije na generaciju.[20]
Rodonačelnik zaovljanskih Đurića bio je pop Đurđija – Đoko (1793-1876), koji je “u nekom obližnjem manastiru naučio staroslovensko pismo, crkvenu službu i ostalo, pa se zapopio“.[21] Imao je više dece, a najmlađi od njegova četiri sina bio je čuveni prota Milan Đurić (1844-1917),[22] koga je otac odlučio da školuje. Posle gimnazije u Beogradu, u kojoj je upoznao Petra Karađorđevića, budućeg kralja Srbije, Milan Đurić je završio bogosloviju. Nakon službe u Zaovinama i Karinu, 1869. godine je premešten u Užice. Tu je, 1878. godine, izabran za narodnog poslanika, da to i ostane narednih 40 godina. Pripadao je malobrojnoj, ali tvrdoj opoziciji, koju je od 1878. godine predvodio Nikola Pašić. Od osnivanja Narodne radikalne stranke, 1881/82. godine pa do kraja svog života bio je član njenog Glavnog odbora i predsednik njenog poslaničkog kluba. Dovođen u vezu sa ubistvom naprednjačkog poslanika Veljka Jakovljevića (1885), da bi izbegao hapšenje, otišao je u Crnu Goru, u kojoj je ostao tri godine (1886-1889), održavajući veze sa Nikolom Pašićem i Petrom Karađorđevićem. Zbog Ivandanjskog atentata na kralja Milana (1899) bio je osuđen na 20 godina zatvora u teškim okovima i raščinjen u crkvi Ružica.[23]
Prota je bio veliki i čest govornik u Narodnoj skupštini. Važna karakteristika njegovih govora bilo je stalno pozivanje na pretke, na “pradedovske kosti“.[24] Dve protine fascinacije bile su Radikalna stranka i Rusija, u kojoj je, po nalogu Nikole Pašića i boravio (1887-1888). Učestvovao je u ratovima od 1912-1914. Prešao je Albaniju. Kao već star i iscrpljen, poslat je u Rim, gde je, 1917, i umro. Njegovi posmrtni ostaci su o državnom trošku, prebačeni iz Rima 1926. godine i pokopani na užičkom groblju Dovarje. Ličnost prote Milana Đurića je, možda najtačnije, opisao njegov savremenik i narodni poslanik u opoziciji Radikalnoj stranci, socijaldemokrata Dragiša Lapčević: “Kod prote su bile dve izrazite karakterne osobine: Prva, on veliki Karađorđevac, nikako to nije hteo biti na štetu Radikalne partije i g. Nikole Pašića; Drugo, bio je nesalomljivo odan Rusiji i ruskome caru do poslednjeg daha života: jedared, na proročki završetak moga govora: Nikola Poslednji (Nikola II, koga su, u julu 1918, streljali boljševici – L. P.), prota Đurić je, jedini u celoj Narodnoj skupštini, uzviknuo: Živeo ruski car!“[25]
I prota Milan Đurić imao je više dece. Dva protina sina, Zdravko i Dragiša, bili su (1895) proterani u Rusiju. Prvi je tamo završio studije za mašinskog i građevinskog inženjera. Drugi, Dragiša, bio je proteran iz Rusije zbog svojih veza sa ruskim revolucionarima. U Lajpcigu, gde je živeo godinama, završio je studije filozofije i odbranio doktorat. Po dolasku Karađorđevića, 1904, vratio se u Srbiju. Izabran je za docenta na Filozofskom fakultetu Velike škole za predmet istorija filozofije i etika. Prvi je među Đurićima postao univerzitetski profesor i prvi se među njima bavio naukom.[26]
Zadružni život u siromaštvu podrazumevao je uzajamno pomaganje. Tako se uz pomoć najpoznatijeg među zaovljanskim Đurićima, narodnog poslanika prote Milana, u Kragujevcu, sedištu Narodne skupštine, našao veliki broj Đurića. Među njima i protin sinovac Sava (Zaovine, 1875 – Kragujevac, 1931), sin protinog brata Todosija, koji je iz dva braka imao osamnaestoro dece. Đurići su posao nalazili u Vojno-tehničkom zavodu. Sava je tamo izučio puškarski zanat i slat je, na usavršavanje, u Nemačku, Austriju i Francusku. Naučio je nemački i francuski jezik. Ali je, kao i drugi majstori koji su slati na usavršavanje – “poprimio… manire i shvatanja koja su se bitno razlikovala od onih u Srbiji… kako u ophođenju, tako i u oblačenju, druženju, higijeni…“[27]
Sava i njegova žena Persida izrodili su više dece, od kojih su neka rano umrla. Sva su deca školovana: ženska za učiteljice, muška za vojna zanimanja. Jedan sin, Dragoje (1910, Kragujevac – 1990, Beograd) završio je prava. Sin Dušan (1920, Kragujevac – 1997, Beograd), poznat po nadimku Zinaja,[28] je kada se porodica, 1940. godine, preselila u Beograd, upisao prava. Iste godine – “pošto su mu braća i sestre obećali da će ga pomagati u plaćanju školarine, prelazi na medicinu“.[29]
Aktivan u studentskom pokretu, zbog čega je i hapšen, Dušan Đurić je od prvog dana učesnik NOR-a. Bio je borac Kragujevačkog partizanskog odreda i Prve proleterske brigade od njenog osnivanja. Posle rata, kao dražavni stipendista, nastavlja i završava medicinu. Zapošljava se na Prvoj internoj klinici. Na njoj prolazi kroz sva naučna zvanja: od asistenta do redovnog profesora. Na Prvoj internoj klinici, pošto je godinama bio njen upravnik, 1985. godine završava svoj radni vek.
Posle odlaska u penziju, poduhvata se pisanja porodične hronike. Ovaj dvanaestogodišnji rad, koji je zahtevao ovladavanje mnogim specijalizovanim znanjima, urodio je plodom: Đurići u Zaovinama su nezaobilazan izvor ne samo za istoriju jedne porodice, već za političku i društvenu istoriju Srbije koja se kroz tu porodicu prelama.
Iz prvog braka, Dušan Đurić ima blizance: sina Ivana Đurića, univerzitetskog profesora i ćerku Dušanku Đurić – Trbojević, klasičnog filologa, koja danas živi u Londonu. Iz drugog braka – sina Savu Đurića, pravnika.
U porodičnoj hronici, Dušan Đurić je najdetaljnije opisao strica protu Milana i sina Ivana, koga, za samo nekoliko meseci, nije nadživeo. Čitave male monografije o njima u porodičnoj hronici nastale su, očigledno, iz uverenja njenog autora da su upravo ova dva Đurića najmarkantnije tačke na putu koji su zaovljanski Đurići prešli od polovine XIX do kraja XX veka. U njihovom putu ogleda se i kretanje novovekovne Srbije: neravno, protivrečno, sa mnogo stranputica, ipak uzlazno kretanje.[30]
Na tom tragu je, smatrao je Dušan Đurić, i uloga generacije kojoj je i sam pripadao. A svoj lični doprinos nalazio je u medicini: naučnik, pedagog, organizator i rukovodilac medicinskih ustanova, prosvetitelj. Na zarancima života vratio se korenima, pisanju porodične hronike “da sadašnji i budući Đurići saznaju ko smo i šta smo“.[31] Bio je to znak ličnog biološkog starenja, ali i znak da se vlastita generacija istorijski istrošila i da je vreme za bilans.
Nije se moralo biti obrazovan istoričar da bi se shvatilo da se Srbija na kraju XX veka našla na istorijskoj prekretnici. Ali je temeljno obrazovanje, posebno odlično poznavanje istorije, moglo pomoći da se razume da ni tada nije postojao samo jedan izbor. Nije se mogao isključiti ni sizifovski zaokret unazad. Utoliko pre, što Srbija nije bila svesna da “ako se želi promena, ona (ta promena, L. P.) mora da iziđe iz novog modela mišljenja“.[32] Zasade tog mišljenja Ivan Đurić je nalazio u ideji moderne države i liberalne misli u Srbiji. Uz Bogdanoviće, naučio je da te zasade prepoznaje i čita u njihovom izvornom značenju.
Ivan Đurić je često isticao ne samo da je on rođeni Beograđanin nego i da njegovi preci po majci tu, u Beogradu, traju 180 godina.[33] Njegova prababa završila je Višu devojačku školu u Beogradu. Njegova baba, Mileva Mihailović (1894-1973), koja je rođena u Trsteniku, školovala se u Beogradu, boraveći u ženskom internatu. Pošto je diplomirala jugo-slovensku književnost i francuski jezik, kraće vreme je boravila u Francuskoj. Bila je profesorka u Drugoj muškoj gimnaziji u Beogradu. O duhu koji je vladao u ovoj školi govore i dva pravila koja je uveo njen direktor Boško Bošković. Na kraju školske godine odlični učenici nisu nagrađivani knjigama. Đaci imaju dužnost da uče, govorio je Bošković. Osim toga, na zidovima učionica Druge muške gimnazije nije bilo kraljevih slika.
Posle Druge muške, Mileva Mihailović – Bogdanović predavala je francuski jezik u Petoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. Volterijanka, osećala se pripadnicom, kako je govorila, “gospodske sirotinje“. Bogdanovići nisu bili bogati ljudi već aristokrati po duhu.
Deda Ivana Đurića, književni kritičar, kratko univerzitetski profesor, akademik Milan Bogdanović (1892-1964) rođen je u Beogradu, ali je osnovnu školu i gimnaziju završio u Požarevcu gde je njegov otac bio upravnik kraljevskog dobra Ljubičevo. Kao i drugi pripadnici njegove generacije, učestvovao je u ratovima koje je Srbija vodila 1912-1914. godine. U Prvom svetskom ratu bio je teško ranjen i proveo je duže vreme na lečenju u Ženevi i Parizu. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, 1919. godine. Po uverenju republikanac, bio je član rukovodstva Republikanske stranke (1920-1930) i urednik njenog organa Republika. Više puta je hapšen, a 1923. godine i otpušten iz službe.
Guest- Guest
Re: VučićI: Moje reči nisu šala, nikada više neću dozvoliti da se Srbima ponove "Oluja" i "Bljesak"
njega su izdjaniko nazivali oni koji najcesce nisu ni rodjeni u srbiji
oni, koji nisu ni mogli da shvate sta on pise ili govori
to su face koje bastine tekovine titove revolucije, po modelu, zloupotreba
drzave srbije i njenih institucija, za licne potrebe i ideale.
da bi ih unakazili svojom politickom logikom, pa sve to nazvase nasom pobedom.
mora da mi mnogo nije dobro, idem kod lekara da mi da neke upute, sve sam gluplji.
oni, koji nisu ni mogli da shvate sta on pise ili govori
to su face koje bastine tekovine titove revolucije, po modelu, zloupotreba
drzave srbije i njenih institucija, za licne potrebe i ideale.
da bi ih unakazili svojom politickom logikom, pa sve to nazvase nasom pobedom.
mora da mi mnogo nije dobro, idem kod lekara da mi da neke upute, sve sam gluplji.
Guest- Guest
Re: VučićI: Moje reči nisu šala, nikada više neću dozvoliti da se Srbima ponove "Oluja" i "Bljesak"
crvenkasti wrote:Aco Vucko bio spreman da pošalje vojsku!
VOJSKA Srbije na samoj administrativnoj liniji sa KiM
Ne bliže od 25 km. Tako NATO naredio s "Kumanovskim sporazumom" ( prilikom predaje srp. vojske).
Eroo- Posts : 78939
2016-07-22
Re: VučićI: Moje reči nisu šala, nikada više neću dozvoliti da se Srbima ponove "Oluja" i "Bljesak"
Eroo wrote:crvenkasti wrote:Aco Vucko bio spreman da pošalje vojsku!
VOJSKA Srbije na samoj administrativnoj liniji sa KiM
Ne bliže od 25 km. Tako NATO naredio s "Kumanovskim sporazumom" ( prilikom predaje srp. vojske).
od 2005te postoje zajednicke patrole nato / srbija u toj zoni
Guest- Guest
Re: VučićI: Moje reči nisu šala, nikada više neću dozvoliti da se Srbima ponove "Oluja" i "Bljesak"
plačipička.
ako nije htio da se dogodi oluja mogo je 95. kalaš na rame pa u srbiju
ako nije htio da se dogodi oluja mogo je 95. kalaš na rame pa u srbiju
_________________
marcellus- Posts : 46005
2014-04-16
Page 1 of 2 • 1, 2
Similar topics
» Vučić se vratio retorikom na 'staru slavu':"Više nikad se neće ponoviti Bljesak i Oluja"
» Anušić: Neću dozvoliti da Slavonija ostane bez zastupnika
» Neću dozvoliti dolazak imama iz Alžira, Maroka i Tunisa
» U Dubrovniku grafit:'Rastu neki novi Srbi skupo ce vas kostat Bljesak i Oluja'
» U Gradišci otvoren spomenik Srbima koji su poginuli u akciji Bljesak
» Anušić: Neću dozvoliti da Slavonija ostane bez zastupnika
» Neću dozvoliti dolazak imama iz Alžira, Maroka i Tunisa
» U Dubrovniku grafit:'Rastu neki novi Srbi skupo ce vas kostat Bljesak i Oluja'
» U Gradišci otvoren spomenik Srbima koji su poginuli u akciji Bljesak
Page 1 of 2
Permissions in this forum:
You cannot reply to topics in this forum