šijavica

by Guest 7/12/2016, 19:33

U župnom je listu « Ričice god. I. (2001.)» Ante Brnas na lijep i slikovit način prikazao ovu najomiljeniju mušku igru koja se igra i dan danas i to ne samo u Ričicama. Ante je zapisao:

Malo je glava, mislim na odrasle muškarce, i danas u Imotskoj krajini, da ne zna igrati šijavice. U našem Primorju šijavicu zovu kraće «mura». Šijavica je igra muškaraca, a ženske, osobito u ranija vremena, nisu smjele ni gledati kako muškarci igraju jer bi im netko mogao prišiti termin «muškara», što bi im smetalo boljoj udaji. Riječ šijavica nastala je od malo iskrivljene talijanske riječi sei - u hrvatskom jeziku šest. Za ovu riječ sei u igri, zbroj šest prstiju (od dva igrača) udomaćila se riječ šije. I kako se u igri šijavice veoma često među igračima nađe (u oba igrača) šest prstiju i zvanje riječi šije - stoga se igra prstiju nazivala šijavica. Za sve moguće zbrojeve prstiju u toku igre (od dva do deset) u šijavici se upotrebljavaju termini talijanskim jezikom i to: za zbroj dva prsta (na stolu) igrač zove (glasno) do za dva, tre za tri prsta, kvatro za četiri, cinkve za pet, šije za šest, šete za sedam, oto za osam, nove za devet i tuti za deset prstiju - što u prijevodu znači svi (a ne deset). Inače, u talijanskom jeziku za deset se kaže dieci. Standardna igra je od četiri igrača ( dva s jedne, a dva s druge strane stola za kojim igraju). Rijetko zaigraju dvojica - jedan protiv drugog. To se događa za šalu ili iz nekakvog inata. Rjeđe se zaigra u šestoricu po trojica sa svake strane stola. U šest se obično zaigralo na silu u prostranoj kužini, koji bi htjeli igrati, nek se o njima sutra u selu govori. Curama nije smetala velika vika i galama, dapače u takvoj gužvi i atmosferi može u mraku s više momaka šapnit koju besidu, a sutra ima šta pričati, koliko ih bijaše na silu. U selima su se znali bukači šijavice, tako su se znali i oni koji nikada nisu na silima i gostionama zaigrali. Iako su seoski bukači šijavicom gubili i imovinu i zdravlje (igrali bi satima «u goloj vodi» u potpunom transu), kao u svakoj zaostaloj sredini, neigrači se nisu cijenili. Ove zadnje cure bi s apetitom u gangi izrugivale:

Koji momak ne zna šije - šete,

Podajte mu igle neka plete!

Vinko Pavić

by Guest 7/12/2016, 19:38

Nova kolumnistica Naroda, Barbara Jonjić, koja piše na ikavici, diplomirana je pravnica i mama četvero djece s kojima sama živi u Imotskom dok suprug zarađuje za obitelji radeći u Njemačkoj. Objavljivat ćemo njezine tekstove svaki tjedan srijedom.

Sveta je nedilja da se drvon ne dilja

Oće reć
Ne radi se nego odmara i Boga moli
Ostale dane radi se rađa
Unda
Kad meni kažeš
Izaberi dan koji oćeš za pisanja
Ne mogu se mislit niti zere
Oću sridu!
Jerbo san ja pravo Imocko dite a njemu je Bog, Hrvacka i srida na srcu
iz ditinjstva
Rodjena san i resla na ovome suncu…kamenu..plivala u Vrljiki..nosali
me brzutki..padala priko stina i piljaka…parala san kolina na ovu
draču
Priko isti stina padaju danas i moja dica
Samo je drača ganjc nova
Mene s ovoga kamena potrat ne mere ništa
I biran uvik Boga, Hrvacku i sridu
Jerbo
Srida u Imockon nije bila isto što i srida u rećemo Kanfanaru
Ni čut
To nije bijo dan nami
Meni
To je bijo bečki bal i las vegas jednon nediljno za priprost narod
Pazarni dan…prodavalo se i kupovalo…varalo na vagi…falilo ono
što si dobrana..pivalo…a sve se živo zatvaralo iza pazara okolo
dvi ure
Silina svita tuten je dolazila
Iz Krajine i bracke nan Ercegovine
Triba si dobro gledat kako ne bi koga ugazijo iduć od pošte prema
Imi
Bilo sača…motika..gusla..brusova..sirova…oš luka…oš
kapule…oš pilića…oš povismena
Ja san godinama u kosi imala šćipalu su cviton plavo bile boje od
najgrezije čipke
kupljenu na pazaru
A da di drugo!?
Imala san medu zakačenog rukican za kragnu
Moj medo s pazara
Taki kič se nije viđa prije a ni kasnije
To su mogle samo osandesete na pazaru
Zamro pazarni dan kako crče mrska mi Juga
Je, zamro
Nema ga
Nema silnog naroda
Kažu oni što drću od domoljuba
A taki ima i u nas sakriveni ispod kamena
Kažu kako ga je ukrala Država Hrvacka
E
Nije ga prigazilo vrime
Ni čut
Njima nije kriva vlast
Nego uvik samo ona
Njima van je za sve kriva Država Hrvacka
Lipo je Matoš reka kako nju višaju ko lopova
Za sve
Kriva je što mlada danas ne peče kruv nego ga kupi
Kriva je što ja po mliko ne iđen više u Zdenke oli Kate nego kupin
ako triba i osan paketa na sniženju
Kriva je što se oda po kladijonican a umanje se kopa u Gospojinan
Kriva je što je današnja kokoš izilica koja ne ćoka travu nego je
tribaš ranit njezinin mekinjan
Kriva je država Hrvacka što braća Ere imaju sve koliko isprid svoji
vrata
Nu
Kriva
E
A rećemo njima je Juga bila baš po miri
Nikad za nju ružne riči
Dekeko… med…mliko…Obrovac..planirano betoniranje Bijokove i Goli
otok…
Prikokrasna je bila
Kažu kako je u Jugi bila sigurnost posla i plaće
Je li?
Kako komu
Iz isti kuća se unda a i danas išlo u Njemačku kliko ja vidin
To se lipo zove kapitalizam
Rađa suproć socijalizma na papiru
Ima mana kliko oš
Al’ je meni super
kad ne vali kave…ni struje…ni dizela…ni praška za robu…
A moreš pivat i govorit šta oš
Država Hrvacka nije lupoderina..ne krade i nije ukrala sridu u
Imockon
Ukrali smo je svi mi po zeru
Unda kad smo pristali po pola dana sidit na skalinin isprid kuće
Gledat auta i igrat…moje je prvo…tvoje je drugo…pobjedi oni koji
ugleda najboljeg merdju
I bilo nan dosta
Sada nije
Oči nan gladne
Pazar nesta unda kad nan ono na skalinin od pošte do Ime nije bilo
dosta
Pripilajte joj višala, više je vakat
Dajte joj ruke
Neka sadje
Odmori
Od žbira
Nije kriva
Sve bi u njoj cvalo da je manje oni ispod kamena
Koji joj višala spremaju i kad kogod javi
Kako jopet raka u VrljiKi nema…
Kako i Panda ima uškito
Onakve sride više nema
Prigazilo je vrime
Ko i nosanje mrca na skalin niza Krnjavice
Triba sebi nać novu sridu
Pogledat gorikar i reć
Nu, more moja srida bit i kava su pajdinicon svake sride u našemu
Centru
More bit i nogomet su dicon
na lipoj travi
More bit i istresanje duše priko slova
Lipo ti pazarna srida bude na internetu
More svujdi
Onomu koji se ne zavlači ispod kamena

Barbara Jonjić

by Guest 14/12/2016, 19:31

nu, danas je srida a ja zaboravila na šijavicu...

Dite gastarbajtera

Prvo bude puno ladno i ćaća ti je češće u kući. Ne radi.
Ni’ko ti ništa ne govori al’ vidiš kako se šaplje, govori se o nekin stvarima o kojima malo znaš.
Šta je to putovnica? Nikad čujo.
Ćaća kaže materi kako se čujo sa svojin kumon, kupit će kaže veću torbu, traži po kući onu krevetninu, onu šarevitu za terena a mater se nekako umanje smije..ne čuješ dogovor a ni plan ali ga vidiš. Srcon ga vidiš. Moreš ga napipat.
I oči ti širon otvorene. Pratiš.
Pratiš ćaću u stopu. Jedan dan sidnu te ispri’ sebe i kažu kako ćaća nema posla ovd’e a ne radi ti ni mater. To znaš. Nema se tu šta..
Ćaća iđe radit u Njemačku. S nedilje.
Ostat će do Uskrsa…Gradi’ će kuće. Tako su ti rekli. Kažu kako ćeš ti tako imat’ sve za školu..nogomet…taekwondo…Ih…
More!
Ne plačeš jer pojma nemaš di je ta Njemačka u koju iđu svi naši i pojma nemaš šta to znači kako ćaće nema do Uskrsa. Ne plačeš.
Jer pojma nemaš šta gubiš.
Kako ti u toj torbi, toj novoj…većoj…odnese ćaća srce.
Tvoje srce.
Odnese…u neki tuđi svit.
A ti ne znaš i ne plačeš…
Ti si dite svoje matere. Ne plače ni ona.
Tvoja mater samo kadikad ostane brez zraka. Onu večer kad je ćaća zamaka a tvoje mačke ga pratile do “Ćemera” baba je rekla kako je mater pobigla u kupatilo jer nema zraka.
Samo joj je zraka falilo. Baba je još rekla kako je to zato jer je mama trudnica.
Mater uvik nekako brzo u’vati zraka.
Brzo se vrati i zagrli vas dicu.
Sutradan više nisi obično dite. Dite si – onoga u Njemačkoj. Dite bile udovice. Tako ti mater u šali zovu. Svaki dan govoriš o svome ćaći…spominješ ga materi za vrime marende, ručka, večere… s nogometa …na nogomet…uvik samo ćaća. Oćeš ćaći sve slikat. Neka sve zna. Svaki udarac lopton. Svaki crtež. Svaku ispivanu pismu.
Svako razbijeno kolino.
Mater te ljubomorna kadikad ukori i pita
– šta je s njon. Šta je s njon?
Šta će bit !? Ona je uvik kod kuće i kuva , čisti ili vozi.
I prodju dani, nedilje, miseci. A ti samo misliš di ćeš s ćaćon kad dodje.
Prodju i godine. A ti samo planiraš.
Ni’ko se na svitu ne veseli Božiću i Uskrsu k’o ti… dite gastarbajtera.
Viruješ kako se Isus ne ljuti što i na te dane ti samo o ćaći misliš.
Isus znade kako si samo malešno dite koje se vrlo načekalo…napatilo…
Kojemu uvik mater sidi na tribinan kad se utakmica igra.
Uvik mater. U svemu samo mater.
Živiš za dan kad dolazi auto iz Njemačke s onin što ti je tvoj ćaća posla. Ma, nije tebi t’liko do lopte i Haribo gumića k’liko do toga što je ona prišla put iz ćaćine Njemačke.
A Njemačka je glavna i najveća na svitu jer tvoj ćaća u njoj kuće gradi.
Mater ti nikad ljuća nije bila k’o kad si jedan dan doša’ uplakan iz škole jer ti je jedan mali reka’ kako bi i njegov ćaća moga’ otić’ u Njemačku da ‘oće ali kako neće jer on njega voli. Točno tim ričima je reka’.
A ti si njemu reka’ kako i tebe ćaća voli neka je u Njemačkoj.
Ih…što ti je mater bila ljuta..vrlo… k’o ćuko.
Pita’ si je zašto. A ona je rekla kako se uvik ljuti kad ljudi lažu…jer na cilome svitu nema veće istine od te kako si baš ti ćaći cili svit. Cili cilcati svit. Kako ćaća u toj Njemačkoj živi sam samcat kako bi vama..njegovima u Hrvackoj bilo lakše.
Ti si dite koje najbolje na svitu zbraja..
Iđe te matematika. K’o nikoga.
Zato što po cile dane zbrajaš k’liko ima dok ćaća dođe i k’liko dana je ćaća bijo kod kuće lani…
Ti viruješ svojoj materi.
Viruješ joj. Ne slušaš je niti malo ali joj viruješ.
Ne viruješ joj samo unda kad ona priča neku priču kako je jednon davno jedna mala curica od sedan godina pivala za Po’noćku kod svetoga Luke neku pismu o ditetu tužnome kojemu se ćaća nije vratijo niti za Božić. Niti za Božić.
Ona pivala a cila crkva plakala.
A tužno dite nije imalo ni kaputa. Imalo je ćaću modri očiju i na autobusnoj stanici samo mater. Samo mater za Božić.
Drugu dicu grlijo je ćaća…
Tako mater priča.
Unda je fratar nakon Po’noćke curici koja je pivala da’ kuna i reka’ joj neka sebi kupi kaput.
Ti, dite gastarbajtera znaš kako to ne mere bit..srce ti kaže kako ćaća ne mere ne doć’ za Božić.
Kako baš svačiji ćaća dođe za Božić.
Tako je to i oko toga spora nema
niti ga smi’ bit’.
Nije pola prosinca još a ti već znaš kad ti ćaća kreće i kako nećeš kitit bor dok ti ćaća ne bane u primaću.
Al’ buni te mater.
Ona je tu malu izmislila.
To se zna.
Ma, sto posto.
Buni te što ona zna cilu pismu te male.
Cilu.
A refren već znaš i ti
Upamtijo si ga
” Sve bih na ovom svijetu dala,
Kad bi tebe ugledala…tata moj.
Božića već tri su prošla
Tvoja pruga nije došla.. tata moj ”
Pa ‘nako za se’ misliš kako ta materina pisma nema sve kitice…
Mater je sigur’o glavnu zaboravila.
Ćaća samo nije stiga na prugu te tri godine. Nije stiga.
Doći će iduće godine.
‘Oće.
Kad bi moga’ ti bi to i reka’ curici na stanici.
Da se ne misli.
Jer ti…dite gastarbajtera znaš, kako svaki ćaća živi sam samcat kad je daleko od svoje dice ….
Neka je okolo njega stotine ljudi, veliki zgrada i cili roj svića po stablin…
I neonski reklama.
On je sam samcat dok svoje dite ne zagrli.
Sam.
Dok svomu ditetu ne vrati srce odnešeno u torbi.
A za Božić
Ni ćuko ne smi’ bit’ sam.
A ni dite bez svoga srca.

*Nova kolumnistica Naroda, Barbara Jonjić, koja piše na ikavici, diplomirana je pravnica i mama četvero djece s kojima sama živi u Imotskom dok suprug zarađuje za obitelji radeći u Njemačkoj.

by Guest 21/12/2016, 19:29

Barbara Jonjić: Kad se baci oko po Lipoj našoj, kad se upali zeru televizije il’ radijona, svašta vidiš samo istine nema

Nigdi na svitu nema ono što ima u Hrvackoj.
Nigdi.
Baš bode čovika u oči.
Da se razumimo ne mislin na lipotu…ne mislin na recimo naš lipi Dubrovnik.
Nije o njemu rič.
Nisu mi na pameti niti ona čuda lipa od naši Plitvički’ jezera.
Ma kakvi.
Niti naše najlišpe cure a niti pametni đaci.
Mislin se o nečemu drugon.
Meni na pameti obični Hrvat u Hrvackoj.
Oni koji je sanja ovu Državu i spreman je bijo umrit za nju.
Oni kojemu je Hrvacka jedina, sanjana kuća.
Jedina, sanjana kuća.
Oni koji nekin, baš velikin čudon nije – crljeni karanfil.
Eto…omaklo mu se i to.
Oni koji se krsti prije ića i prije počinka.
Oni kojemu je ljucki život na prvome mistu.
Oni koji griši i u suzama se ispovida.
Oni kojemu je na Božić rodjendan Kristov.
Oni Hrvat koji je većina u Državi Hrvackoj.
A nigdi ga!
Nigdi…
Živit mu ne daju.
Glavu pomolit ne smi’.
Ni on …ni njegovi.
Opasalo i’ nekon nevidljivon žicon.
Pa kud god krene struja ga strese.
Propisani mu pozdravi.
Propisani mu grbovi.
Propisane mu pisme.
Povist mu seže do četrstprve.
Dalje nema.
Nema.
Nije ga bilo.
Do te godine on nije ima ni pisme …ni pozdrava…ni grba.
Ničega.
Prazna knjiga bijo.
Umitno je navrnut u ovi kraj.
Priko noći.
‘Ko ga je dobrana i zašto – ne zna se.
Samo se nagađa.

Kad se baci oko po Lipoj našoj.
Kad se upali zeru televizije il’ radijona.
Svašta vidiš samo istine nema.
Svašta vidiš osim toga Hrvata.
Vidiš na veliki petak govorancije o Budi a na Badnjak iđe red feng šuija.
Tarota i vidovnjakinja.
Hrvata koji najvoli janjetinu mladu oni pilaju veganskon torton.

I on sve podnosi.
Sve.
Taj Hrvat zna dobit’ izbore.
Zna.
Zna se i radovat.
A još bolje zna izgubit’.
Uštosijo se.
Tuku ga sa svi strana i u miru.
K’o da je svima krivo što se živ vratijo iz rata.
Ae
Oklen pravo živ se vratit lolo!?
Niti jedna udruga ne skače na zadnje noge kad se njega vridja.
Nikoga ne sekira šta njegove osjećaje vriđa..
Moreš ga zvat kako ‘oćeš
primitivac
kockoglavi
klerofašist
Sto imena mu moreš nadit
I ni’ko za njega skočit neće
Nema za njega prajda ni okrugli stolova
Ni’ko ga ne doživljava
On ne priti odlaskon iz države kad izgubi izbore
Ni čut
Nije manit…šta će plašit vuka ovčijon bekinon !?
Šta će vikat kako iđe – kad se samo to čeka
Kad iđe iz Države
On lipo ode brez riči
Ne trubi priko portala a niti priko javne televizije koja je svačija samo njegova nije
Osipaju se on i njegovi pomalo
Iz godine u godinu
I unda kad njegovi izbore dobiju
Osipaju se
Nema ji

Uredno ostaje “Četa kulturni iseljenika” na čelu s kapetanon Mileton koji nastavu pritit odlaskon jerbo nisu skontali kako se izobaše Hrvati koji bi rado zavrnit one pipe kojima se natapaju njijova polja -crveni karanfila
A Hrvat koji se krsti i ne ruga se s Bogon
Oni koji je obranijo Državu s krunicon oko vrata
Priskače dnevnike po preporuki svoga doktura
Jerbo mu vrlo škodi
Ne bi smijo gledat
Poradi srca svoga
‘Ko mu sve u Saboru i u Vladi sidi
Ne bi smijo
Poradi srca svoga gledat
Kako mu mrtvima ploče i grbove skidaju..

Eto toga.
Toga ima samo u Hrvackoj.
Endem.
Unikat.

Nakon krvavoga rata.
Legalno.
Zlostavljaš veterana.
Utraješ ga živa u grob.
A nema udruge koja ga od toga obranit more.
Na brisanom je polju
Pokošenon
S točkon na čelu.

I na Božićno ladno jutro
On more i mora zavapit
– Kriste u tvoje ime sad smo ov’de svi…
Pa otpivat kroza suze.

I pustit neka mu led stisne suzu negdi tamo okolo pola obraza.
Za sva ona imena s one naše ploče.
Na pola obraza.
Jerbo.
I na pola puta je tek od svoje prave, sanjane kuće.
Na pola puta.
A okolo kuće mu crljeni karanfili obresli.

by Guest 31/12/2016, 15:29

Božić unda i danas
Nami i meni
Ih…
Nebo i zemlja
Jerbo
Ja san resla u Jugi
A to je bila država u kojoj je
Religija opijum za narod
Dašta
A molit’ si se moga’ u svoja čet’ri zida
I u crkvi
To je to
Svujdi drugo Krist je smeta
I smetali su Kristovi ljudi
Vrlo
Nisan išla na ljetovanja u odmaralištima
Nisan imala stan u gradu
Nisan uživala “lipote” Juge
Jerbo
Krštena san prid cilin sviton naše župe
Na jedne davne Mladince
Velika k’o kacijola al’ krštena na vakat
I po danu
Živila san za Božić
Bijo je to velik’ dan meni
Nami
Moja baba kitila je kuću bršljanon zataknutin o ponistre i vrata
Božić…
Bijo je moj inat dan
Naš inat dan
Jerbo u ona Jugo doba Božića nije bilo ni u školi
Ni na radiju
Ni na televiziji
Al’ mi koji smo znali za njega
Pivali smo
Slavili smo
I meni unda
Glavno
Pucali smo
Pucali smo iz svega i svačega
Od prvi prosinca bi navisili
Biralo se nije
Spustila bi se magla od pucanja
Nada cilo naše selo
Dičinji pištolji, petarde, rakete
Oš one što svitle, oš one što zvižđe
More sve
Bila san žensko dite koje se tendi u petarde
Razumila san razliku po bojama
Al’ nisan imala ni jednu
Nikada
Bilo to meni vrlo skupo
Ja san pucala s karabiton
To se moglo kupit i za malo
U željezariji
I nosala san u jednoj kesi sve što mi je tribalo
Redon
Malu limenku od boje za grile
Njezin poklopac
Grumen karabita
Šibice
Pa bi trčala u srid sela pucat s drugima
Bilo nas vrlo
Dite na ditetu
Unda
Otkineš zeru karabita
Pa tu zeru ubaciš u limenku
Pa pljuneš na nju a karabit kisi
Brže, bolje poklopiš …
Okreneš limenku zidu…držiš je nogon i prisloniš šibicu dnu limenke
Pa čekaš
A unda pukne i baci poklopac o zid
Ih…
Šta je meni bilo probavat cili dan da bi samo jednon grunilo da se čuje ukraj sela
Samo jednon
U ta doba nikako nisan kontala šta ‘oće reć’ ona pisma
Tiha noć
Koja tiha noć !?
Pa mi se satrasmo puškaranjen
Da se lipo na daleko čuje i da se magla stvori
I u srid sela
I isprid svake kuće
I isprid crkve
I u crkvi
Ta pisma
Tiha noć
U ta doba
Što se mene tiče
Bila je promašaj teški
Lipa melodija al’ manite riči
Manite skroz
Bila san žensko dite
A karabit smrdi
Ništa to…smrad meni nije smeta.
Neka se čuje i namiriše kako ja pucan.
Za Božić.
A meni je mali Isus uvik bijo jedini Kralj.
I bila san sigur’a sto posto kako mali Kralj vrlo voli kako ja Njega častin.
Ja Ga častin…
Ja
Neka se unda nije baš držalo do Njega.
Neka se ne njegov rodjendan radilo i išlo u školu k’o o svaki dan.
U meni je živijo inat Božić.
Inat velik k’o Bijakova.

Nemaš sučin ali moraš nečin pokazat ‘ko je tvoj Kralj…
Šta je nami bilo misec dana pripremat Božićnu priredbu u crkvi …po kiši, snigu i ledu…na noge do crkve i nazad
Goni te inat
I grije te inat
Šta je nami bilo zadnji dinar dat za počastit u školi na Božić
E
Neka vidu
Božić mi je i ja častin
Inat
Nosijo me kroz godine
I unda …
Nestalo inata
Božić doša svujdi
Baš svujdi
I u škole
I na televizije
Izbilo mi inat priko noći iz ruku
Izbilo
K’o buću
Pa san glavinjala
Godinama
Božić mi posta’ reda radi
Red kolača
Red kićenja
Red svađe
Red mirenja
Red ispovidi
Red sveti misa
Red čestitanja
Glavinjala san i tražila ono što mi je prije dava’ inat
Tražila
A
Nisan niti znala šta tražin
Nisan
Pucala su po mome selu neka nova dica
Umanje su pucala
Na karabit više ni’ko nije mirisa
I ne znan kada
Je li bilo jutro
Ili mrak
Svirala je jopet
Tiha noć
I svaka rič mi u srce legla
K’o bršljan u onu bunju ukraj babine ponistre
Magla se davno spustila i razletila
O’šla
A Božić osta’
I
Posta’
Ljubav
Čista ljubav
Ono žensko dite
Ono od prije
Ono koje je davno mirisalo na karabit
Sad’ po cile dane miriše na malešne, dičinje glave…
I puca tišinon
Od radosti
Na Božić
Slavi miron i tišinon
Svoga Kralja

Barbara Jonjić

by Sponsored content

šijavica

šijavica

Re: šijavica

Re: šijavica

Re: šijavica

Re: šijavica

Re: šijavica