Ne čitam često Dežulovića, ali ovo je dobar tekst...što god dnevno.hr reklo...

Sećate li se oluje?

Dabome da se sećam. Oluja je valjda bila, šta drugo, kad su te vrele avgustovske subote polomljena popadala sva stabla i bandere pod Dinarom, a moj drugar Predrag i ja uputili se u Krajinu da vidimo to čudo neviđeno – drveće i stenje rasuto po cesti od Hrvaca do Knina
slika iz galerije

Oluja, avgust mesec, subota, podne: topao vetar s Dinare razvija na kninskoj tvrđavi džinovsku trobojku zastavu, a tamo dole, na krajinskim drumovima, kolone prljavih automobila, oznojeni mrki vojnici s pretećim dugim cevima i uplašen neki svet koji ne zna šta ga čeka u mesecima i godinama koje slede.

Dabome da se sećam. Oluja je valjda bila, šta drugo, kad su te vrele avgustovske subote polomljena popadala sva stabla i bandere pod Dinarom, a moj drugar Predrag i ja uputili se u Krajinu da vidimo to čudo neviđeno – drveće i stenje rasuto po cesti od Hrvaca do Knina.

Oluje koja je 17. avgusta 1990. po krajinskim drumovima razbacala balvane, u Srbiji se, međutim, malo ko uopšte seća. Sva su sećanja na Balkanu oštro presečena, a svaki srpski pomen na avgustovsku oluju počinje od 1995. godine. Dan će tada biti 5. avgust, a boje na zastavi s kninske tvrđave malo drugačije raspoređene, ali jednako će biti subota, i jednako će biti kolone prljavih automobila na krajinskim drumovima, oznojeni mrki vojnici s pretećim dugim cevima i uplašeni neki svet koji neće znati šta ga čeka u mesecima i godinama koje slede.

Tačno pet godina i dvesta pedeset subota u to će vreme već proći od subote 17. avgusta 1990., kad smo Predrag i ja iza Hrvaca pokušavali da razgovaramo sa rabijatnim nekim tipom što nam se kalašnjikovom unosio u kola. Na poslednjoj barikadi pred Kninom – a sećam se da je bila napravljena od kamenih gromada na poslednjoj serpentini stare ceste nad gradom, neposredno pre tunela – pitali smo naoružane pobunjenike čime će se baviti, od čega će živeti kad onu orijašku zastavu Srpske autonomne oblasti Krajine sa kninske tvrđave jednog dana podignu pred staklenim tornjem Ujedinjenih nacija na Ist Riveru, i ponosno zavijore kao zastavu Republike Srpske Krajine. ‘Od čega ćemo da živimo? Od drumske pljačke, kao i prije’, oholo nam je odgovorio jedan od njih, pozdravljen zadovoljnim cerekom ostalih.

Kasnije te subote jednako će na trgu pred železničkom stanicom u Kninu govoriti bahati vojnici i građani okupljeni oko reporterske ekipe ustaške Slobodne Dalmacije iz Splita, mrtvi-ozbiljni i upravo potresno euforični, muda natečenih od samouverenosti objašnjavajući kako će SAO Krajina živeti od Miloševićevih strateških ulaganja, te poreza, carina i trošarina na sav saobraćaj i transport preko teritorije kojom je Hrvatska presečena na dva dela.

Oholost, bahatost i samouverenost ljudi koji će tačno pet godina kasnije žene, decu i porodične albume potrpati na traktore, preovlađujući su utisci iz moga sećanja na Knin, Civljane, Kistanje i druga mesta kojima sam kao reporter lutao posle oluje što je tog avgusta nanela balvane na ceste. Da, i strah: sledećih dana i meseci jednako će – kao i posle Oluje 1995. – biti zapaljene stotine kuća i ubijene stotine civila, i jednako će iz svojih domova biti proterano dvesta hiljada ljudi, koji će žene, decu i porodične albume potrpati na traktore, pa onda godinama u sportskim dvoranama, derutnim hotelima i izbegličkim centrima sakupljati krhotine svojih razbijenih života i sanjati povratak. Samo što su tada, 17. avgusta 1990., to bili Hrvati.

Hoćete li priču o 5. avgustu? Evo jedne: 5. avgusta ujutro vojnici su upali i u uspavano ličko mesto Lovinac, uhvatili pet tamošnjih pružnih radnika, izveli ih iz sela, brutalno masakrirali i bacili u žbunje. Dve hiljade Lovinčana u paničnom je strahu pobeglo preko planine, a od svega stotinak starih i nemoćnih što su ostali u svojim kućama, nakon tog 5. avgusta ubijeno je njih četrdeset i pet.

Eh, da: bio je to 5. avgust 1991. godine. Lovinac je, naime, bio hrvatsko selo, a ubojice tada u uniformama Vojske RSK.

Danas, kad Srbija u nemoćnom gnevu gleda Hrvate – što se nadmeno kurče besmislenom vojnom paradom u znak sećanja na svoj 5. avgust i slavnu Oluju – lovinačkog 5. avgusta u srpskom sećanju nema. Nema ni 17. avgusta, ni balvana na cesti Hrvace – Knin, ni onih bahatih, oholih i samouverenih drumskih poreznika, ni carina od kojih će krajinski Srbi živeti, ni oružja od kojega će njihovi komšije Hrvati umirati. Cela je ta memorija danas površna, ceremonijalna i parapolitička, baš kao, uostalom, i hrvatsko prigodno, paradersko sećanje lišeno svakog saosećanja.

Hoćete li, uostalom, i jednu priču o tome? Hoćete li priču o paradi i kurčenju?

Bilo je, naime, već toga, bilo je postrojenih šapki i počasnih plotuna, visokih gostiju u loži i Božjih blagoslova, bilo je već uglancanih samohotki, podmazanih tenkovskih gusenica i ulaštenih vojničkih čizama što su gazile preko etnički očišćene svete grude, stupajući u slavu velikih bitaka i slobodnog Knina: eno pukovnika Milorada Stupara gde nadmeno stupa isukane oficirske sablje i predaje raport predsedniku Republike Srpske Krajine Milanu Martiću, eno i episkopa dalmatinskog vladike Longina kako osveštava ratnu zastavu Vojske Republike Srpske, eno dole na pisti uz ‘Marš na Drinu’ stupa Korpus specijalnih jedinica, za njim gmižu artiljerijski i mehanizovani ešaloni, kolone tenkova, haubica i raketnih sistema, nebo u skladnim trojkama paraju avioni i helikopteri, a uz pistu razdragan narod, žene u letnjim haljinama i deca u Zvezdinim dresovima igraju na taktove kninskih Minđušara – sećate se Minđušara, kretenskog srpskog odgovora na Tompsona? – ‘Ovo je naša zemlja, naša Krajina’.

Veličanstvena vojna parada na poligonu u Slunju bila je organizovana o Vidovdanu, na krsnu slavu Vojske Republike Srpske Krajine, 28. juna 1995.: jedva mesec dana kasnije neće biti ni Vojske ni Republike Srpske Krajine. Da je, eto, kratko srpsko pamćenje olujnog leta 1995. samo mesec dana duže, setio bi se neko prigodno ovoga leta, na okruglu dvadesetu godišnjicu, barem tog davnog nadmenog kurčenja i jedne besmislene vidovdanske vojne parade u slavu srpskog junaštva i kosovske bitke.

Dvadeset godina sećanja na nevine žrtve Oluje, jebiga, neodvojivo je od sećanja na onih pet godina i nevine žrtve koje su mu prethodile. Kao što je prigodno sećanje na dvesta hiljada nesrećnika što su pred zmijskim Tuđmanovim pozivom da ostanu u kućama potrpali krhotine svojih života u traktore, neodvojivo od sećanja na onaj visoki zid ravnodušnosti i prezira na koji su naišli u rođenoj Srbiji.

Vreli je dakle 17. avgust, jedna subota, podne: na drumovima kolone prljavih automobila, oznojeni mrki vojnici s pretećim dugim cevima i uplašeni neki svet koji ne zna šta ga čeka u mesecima i godinama koje slede, ali ovaj 17. avgust pada 1995. godine, prljavi automobili imaju kninske registracije, a uplašeni svet koji ne zna šta ga čeka krajinski su Srbi. Mrki vojnici s pretećim dugim cevima sada su pak srpski graničari: na kraju velikog istorijskog kruga izbeglicama iz propale Republike Srpske Krajine zabranjeno je da priđu Beogradu – vojno sposobne muškarce odvajali su i slali u Arkanov kamp u Erdutu, a ostale, sve po Ćosićevim uputama za ‘humano preseljenje’, preusmeravali na Kosovo.

Taj dan – 17. avgust – u srpskom istorijskom pamćenju, međutim, ne postoji. A zgodna je i poučna slučajnost da 17. kolovoza iz gregorijanskog kalendara po julijanskom pada 4. avgusta – na dan kad je počela Oluja.

Setite se zato ponekad 17. avgusta. Setite ga se barem za deset dana, na dvadeset petu godišnjicu one strašne oluje što je razbacala balvane po cesti od Hrvaca do Knina.
Vezani članci

Đabe to Srbima govorit. Za njih povijest pocima 1995. Etnicko cišcenje biblijskih razmera ....patrijah Irinej .......guba se nije nikad okrenila na ono šta su radili prije i šta im je bio cilj da naprave a nisu uspijeli a niti ce.

Sasvim korektan Dežulovićev tekst s porukom.

treba gledati širi kontekst da, ali ja bih stvarno volio smirivanje ovih tenzija između Srbije i Hrvatske, jer stvarno smo jebeno mali, za 40 godina će nas biti 2 vs 3 milijuna i dalje ćemo se klati, iskreno, stara mi je rekla da je razmišljala o tome da li ovjesiti zastavu ili ne na kuću zbog susjeda Srba, nije bitno sad je li ovješene ili nije (je :D), ali drago mi je što barem netko razmišlja o tome još.. na taj način.

kic wrote:stara mi je rekla da je razmišljala o tome da li ovjesiti zastavu ili ne na kuću zbog susjeda Srba,

To nije i ne bi trebao biti nikakav problem, na kraju krajeva, to je i njihova zastava...više zabrinjava kad masa ljudi viče "ubij Srbina", iako možda baš pored njih isti žive i prihvaćaju Hrvatsku kao svoju zemlju...

A reakcije iz Srbije su kupljenje političkih bodova preko tudje nesreće, jednako kao i 90ih...

Dobar prijedlog za razmišljanje, kojeg bi trebalo pročitati prije svake mise, parastosa, molebana ili šta već

Ili zašto danas ne čujemo ili ne čitamo ovako nešto...

Drugog dana Oluje, kada su hrvatski vojnici prolazili kroz selo, dogodilo se nešto što se samo događa u filmovima i što je ostavilo duboki trag u kasnijem Milanovom životu.
- Vojska je ušla u pusto selo. Prolazili su cestom, ulazili su u dvorišta, pregledavali ima li koga, a kad su došli do moje kuće, u čudu su zastali. Majka i ja na pragu stojimo k’o dva kipa. Priđe nam zapovjednik, ne stariji od 25 godina, odmjeri nas od glave do pete. Ja ga pozovem u kuću. Sjednemo za stol, izvadim flašu rakije, natočim njemu i sebi i podignem čašu. On prihvati. Upita me za zdravlje, a ja polako ispričam ukratko svoj život i svoje nedaće, objasnim kako nisam pobjegao jer imam staru majku, a i konje. Najednom, čovjek se rasplaka’. Suza suzu stiže. Brzo zatvorim vrata da to ne vide njegovi vojnici, a on plače li plače. Potekoše suze i meni, zagrlim ga da olakšam obojici. Nekako mi došlo žao, ali ništa mi nije bilo jasno i sve je ličilo na san. Kad se malo smirio, on reče da i on ima majku kod kuće, da često razmišlja o njoj i kada je vidio moju ljubav prema majci, da je srce jednostavno popustilo. Ratnik u uniformi, naoružan do zuba, sve vise oko pojasa bombe i pištolji, poput Nikoletine Bursaća, sjedi snužden i plače, a ja ga grlim i sakrivam da ne vide njegovi.
Smiri se on nekako, obrisa suze, potegne one moje rakijetine dobar gutljaj, izvadi odnekud 200 dinara ili kuna, ne znam što je već bilo, prozbori samo: Ostaj sa srećom! Potom on i njegova vojska nestadoše. Mati i ja ostadosmo dugo gledati niz cestu. Nismo ubijeni, novac u ruci, ništa nije zapaljeno, ništa pokradeno, pa smo tako zurili ćutke niz cestu više od pola sata. Te večeri sam dugo razmišljao što bi da sve moje komšije onako pobjegoše glavom bez obzira, ja jedini ostao, a ni dlaka s glave mi ne fali. Ni meni ni majci, ni konjima. Vidiš, sinko, od toga dana poštujem ovu svoju državu – govori Milan Kovačević i dodaje kako je zbog geste mladog zapovjednika odlučio da ništa više ne traži od države, jer se sa onim suzama i sa onih 200 dinara, ništa se ne može mjeriti.

s portala Novosti

von_Starhemberg wrote:

kic wrote:stara mi je rekla da je razmišljala o tome da li ovjesiti zastavu ili ne na kuću zbog susjeda Srba,

To nije i ne bi trebao biti nikakav problem, na kraju krajeva, to je i njihova zastava...više zabrinjava kad masa ljudi viče "ubij Srbina", iako možda baš pored njih isti žive i prihvaćaju Hrvatsku kao svoju zemlju...

ma naravno da nije problem, simboli mi općenito ne smetaju ničiji niti to ima smisla zabranjivati..

samo stvar je u tome što današnja mržnja ostavlja odjeke u budućnosti i u to sam siguran, ali više u okolini trenutnoj, u tim krajevima više nitko ne želi ni živjeti i ne znam čemu da nastavljamo gušenje jedni drugih kad je iovako sve ovo jadno, ako ćeš iskreno, ja imam sve više dojam da Srbi zapravo plaču za izgubljenim teritorijem, nego za izgubljenim životima u svem tom kaosu..

Ja mislim da je sve to postalo folklor.

Obični folklor.

I dobro je da je tako.

Dok Srbi mašu sa tri prsta uz zvuke Jandrinog jata i dok se Hrvati raspojasaju na koncertima MPT ,a drugi dan se vrate svakodnevici to je sve OK.

Postoji veći problem,no malo tko ga primjećuje

kic wrote:

von_Starhemberg wrote:

kic wrote:stara mi je rekla da je razmišljala o tome da li ovjesiti zastavu ili ne na kuću zbog susjeda Srba,

To nije i ne bi trebao biti nikakav problem, na kraju krajeva, to je i njihova zastava...više zabrinjava kad masa ljudi viče "ubij Srbina", iako možda baš pored njih isti žive i prihvaćaju Hrvatsku kao svoju zemlju...

ma naravno da nije problem, simboli mi općenito ne smetaju ničiji niti to ima smisla zabranjivati..

samo stvar je u tome što današnja mržnja ostavlja odjeke u budućnosti i u to sam siguran, ali više u okolini trenutnoj, u tim krajevima više nitko ne želi ni živjeti i ne znam čemu da nastavljamo gušenje jedni drugih kad je iovako sve ovo jadno, ako ćeš iskreno, ja imam sve više dojam da Srbi zapravo plaču za izgubljenim teritorijem, nego za izgubljenim životima u svem tom kaosu..

Da, u biti, svaki dan nas muče isti problemi, s jednakim se nedaćama borimo... a ja sam poprilično siguran da najglasniji naricatelji nad sudbinom Srba (meni je također žao ljudi, ima tu teških i tragičnih sudbina, kao i u svim ratovima, no oko nekih stvari treba biti realan) ne rade to jer im je žao ljudi i njihovih tragedija, nego baš toga, teritorija, na koje nikad nisu imali pravo zauzimati i pustošiti...

Ero wrote:Dobar prijedlog za razmišljanje, kojeg bi trebalo pročitati prije svake mise, parastosa, molebana ili šta već

Kad se ovo usvoji onda  bi trebalo prijeći na malo teže slike i teme...Vukovar, Škabrnja, Lovas itd...dok se ne stigne do Oluje i svega što se događalo u njoj.
Naravno, može se u sve uključiti i događaji iz razdoblja 1941-45., što također ima smisla. Barem na psihološkoj razini.
Osobno mislim da je sve ovo materija za ozbiljne analitičare i povjesničare.

von_Starhemberg wrote:

kic wrote:

von_Starhemberg wrote:

kic wrote:stara mi je rekla da je razmišljala o tome da li ovjesiti zastavu ili ne na kuću zbog susjeda Srba,

To nije i ne bi trebao biti nikakav problem, na kraju krajeva, to je i njihova zastava...više zabrinjava kad masa ljudi viče "ubij Srbina", iako možda baš pored njih isti žive i prihvaćaju Hrvatsku kao svoju zemlju...

ma naravno da nije problem, simboli mi općenito ne smetaju ničiji niti to ima smisla zabranjivati..

samo stvar je u tome što današnja mržnja ostavlja odjeke u budućnosti i u to sam siguran, ali više u okolini trenutnoj, u tim krajevima više nitko ne želi ni živjeti i ne znam čemu da nastavljamo gušenje jedni drugih kad je iovako sve ovo jadno, ako ćeš iskreno, ja imam sve više dojam da Srbi zapravo plaču za izgubljenim teritorijem, nego za izgubljenim životima u svem tom kaosu..

Da, u biti, svaki dan nas muče isti problemi, s jednakim se nedaćama borimo... a ja sam poprilično siguran da najglasniji naricatelji nad sudbinom Srba (meni je također žao ljudi, ima tu teških i tragičnih sudbina, kao i u svim ratovima, no oko nekih stvari treba biti realan) ne rade to jer im je žao ljudi i njihovih tragedija, nego baš toga, teritorija, na koje nikad nisu imali pravo zauzimati i pustošiti...

Ta ništa ne vrijedi ni kula a ni brod
Bez ljudi, ako nikog nema u njima.

Sofoklo - Kralj Edip

i corava kokos nedje zrno. Korektan tekst. Izgleda da je pocelo trazenje novog uhljebljenja. Moze on biti i normalna kada hoce ili kada treba?? Vrag ce znati.

Samo mi nije jasno ubog čega dnevno.hr ovaj tekst smatra provokacijom...to što je u originalu pisan ćirilicom i objavljen na portalu Novosti znači da je upućen prije svega Srbima...

Mozda ga nisu niti citali???

ni to nije isključeno :D

Da, kao ni ljudi koji su članak tamo komentirali...

dobro kaže jastreb, folklor.
iako je čudno da se jedan jugosloven nakon dvadeset godina sitia provjeriti kronologiju događaja.

albatros wrote:Postoji veći problem,no malo tko ga primjećuje

kako osnovat novu jugu?

daj si mira.